Емил Диркем — разлика између измена

* Збирка [[право|правних]] правила и [[Закон (право)|закон]]а;

Диркем у свом [[социологизам|социологизму]] није користио само појам друштвених чињеница. Он има велике заслуге за истраживање [[друштво|друштва]] и друштвеног [[понашање|понашања]]. Тако Диркем сматра да друштво није скуп [[индивидуа|појединаца]] (јединки), већ оно представља једну особену [[стварност]] са својим специфичним обележјима. Он је тврдио да се не може ништа колективно стварати ако нису дате појединачне [[свест]]и, јер тек спајањем, тј. удруживањем појединачних свести (на тачно одређен начин), настаје друштвени живот. Рађају се [[друштвена појава|друштвене појаве]] и друштвени процеси, који ће произвести друштвена догађања. Унапред је било вероватно да постоје различите врсте друштвене солидарности као што постоје различите врсте друштава, које одређеђују образовање друштвених скупина. У данашњим условима њихова потпуна и детаљна класификација могла би да буде тек произвољна, али је могуће са сигурношћу изградити два велика друштвена типа, чија су сва прошла и данашња друштва тек варијетети. Нека од њих су неорганизована и аморфна друштва - од [[хордаХорда (социологија)|хорде]] крвних сродника до насеобина, а са друге стране државе у правом смислу речи које почињу од насеобина и сежу до великих савремених држава. Услед сличности [[свест]]и, заједничких идеја и осећања настаје први велики тип друштвене солидарности, док је други производ издвајања функција и поделе рада. Под утицајем првог духови се мешају, губићи се једни у другима тако да образују компактну масу која може да се креће само као целина. Према другом друштвеном типу услед међусобне зависности међу специјализованих функција свако има своју сферу деловања, и ако је неодвојив од других. Могуће је рећи да ове две врсте солидарности никада нису постојале једна без друге, и ако смо пронашли механичку солидарност у готово апсолутно чистом стању у примитивним друштвима,и у којима је група потпуно апсорбовала појединце тако да традиција и обичаји владају и најситнијим поступцима појединца. Супротно томе у великим модерним друштвима се уочава виша солидарност, кћерка поделе рада која деловима оставља независност, истовремено јачајући јединство целине. Истовремено раст величине и густине друштава доводи до узрока који објашњава преображаје које је доживела друштвена солидарност као и начина којим се раздвајају данашње од некадашњих држава.<ref name="marinkovic"/>

Насупрот примитивним, прединдустријским друштвима, у цивилизованим индустријским друштвима Диркем налази развијеније [[друштво]] које има органску солидарност, у којима је развијена подела рада, где се [[индивидуа|појединци]] разликују по друштвеном статусу, карактеру, улогама, функцијама. У индустријском друштву сусрећемо функционални склоп, јединство функција које кроз тај састав осигуравају друштвену постојаност. Из специјализованих улога које подстичу моралну регулативу размене и сарадње долазимо до органске солидарности. Наиме, специјализована производња иницира потребу склапања [[закон]]скогзаконског споразума који је утемељен на [[ugovor|уговору]] о размени [[роба]] и [[услуга]]. [[Ugovor|Уговор]] је акт којим се подстиче морална сврха солидарности утемељена на моралним појмовима [[праведност]]и, разумности, поштења и законитости.