Звучна картица — разлика између измена

Након неколико година, већина [[Лични рачунар|PC]] звучних картица су имале вишеструке [[FM]] синтезе гласова (обично 9 или 16) које су се обично користиле за [[MIDI]] музику. Пуне могућности напредних картице се често не користе у потпуности; само један (моно) или два (стерео) глас (а) и канал (а) се обично посвећују репродукцији дигиталног звука узорака, и репродукцију више од једног дигиталног звука, док узорак обично захтева од софтвера миксовање по фиксној стопи узорковања. Модерне и јефтине интегрисане звучне картице (оне које су стандардно уграђене у матичним плочама), као што су аудио кодек,попут оних испуњавају стандарде [[АC'97]], па чак и неке јефтиније звучне картице намењене за проширење, и даље раде на овај начин. Ови уређаји могу да обезбеде више од два звучна канала (обично 5.1 или 7.1 surround звук), али они обично немају стварну хардверску полифонију,било за звучне ефекте или [[MIDI]] репродукцију - ови задаци сe у потпуности обављају у софтверу.

Звучне картица за рачунаре компатибилне са [[IBM PC]] су биле веома ретке до 1988. године, који је оставио јединствени унутрашњи [[Лични рачунар|PC]] звучник као једини начин раног [[PC]] софтвера који може да произведе звук и музику. Хардверски звучник је обично био ограничен на квадратнe таласe, који су имали заједнички надимак "бипер". Звук који је настајао је обично описиван као кратки звучни "бип" сигнали. Неколико компанија, пре свега [[Access Software]] су развили технике за дигиталну репродукцију звука преко звучника [[PC]] (види RealSound).Настали звук је једва био функционалан, и патио је од дисторзије излаза и мале јачине, и обично је захтевао заустављање свих других процеса приликом емитовања звука. Остали домаћи модели рачунара из 1980-их имали су укључену хардверску подршку за дигиталну репродукцију звука или синтезу музике (или обоје),стављајући [[IBM PC]] у неповољнији положај на њих када је реч о мултимедијалним апликацијама као што су креирање музикe или игрице. Почетни дизајн и маркетинг фокусиран на звучним картицама за PC платформу IBM нису засноване на играма, већ на посебним аудио апликацијама као што је креирање музике (AdLib Лични музички систем, IBM [[Music Feature Card Card]], [[Creative Music System]]), или на синтези говора (Digispeech DS201, [[Covox Speech Thing]],[[Street Electronics Echo]]).

Године 1988. скуп извршних директора фирми које се баве рачунарским играма је изјавио на [[Consumer Electronics Show]] да ограничена способност звукa на [[PC]] га спречава да постане водећи домаћи рачунар, да је потребна $ 49-79 звучна картица са бољим могућностима од постојећих производа, и да када би такав хардвер био примењиван у широј употреби , да би га њихове компаније подржале. [[Sierra On-Line]], која је била пионир подршке [[EGA]] и [[VGA]] видео, и 3 1/2 "дискове, те године је обећала да ће подржати AdLib, IBM Music Feature и [[Roland МТ-32]] у својим играма, а звучне картице су коштале од 195 до $ 600.[[Computer Gaming World]] 1989. године је показао да 18 од 25 игара компаније планира да подржи [[AdLib]], шест [[Roland]] и [[Covox]], а седам [[Creative Music System]]/[[Game Blaster]].

Creative labs је такође понудио тржишту звучну картицу отприлике у исто време под именом Creative Music систем. Иако C/МS je имао дванаест гласовa на AdLib-у било их је девет, а била је то стерео картица док AdLib био моно. Oсновна технологија на којој је био заснован је била на [[Philips SAA1099]] чипу који је у суштини био генератор квадратних таласа. Звучало је слично као када би имали дванаест истовремених [[Лични рачунар|PC]] звучника, осим контроле амплитуде за сваки канал, и није се добро продавао, чак и након што је био преименован у [[Game Blaster]] годину дана касније. Game Blaster продавао у малопродаји за мање од $ 100 и био компатибилан са многим популарним играма, као што је Silpheed.<ref>{{cite web | url =http://www.tested.com/tech/pcs/454839-tested-why-high-end-pc-sound-card-matters/ | title =Зашто је битно имати добру музичку картицу }}</ref>