Теорија тоналних функција — разлика између измена

Током друге половине 18. и прве половине 19. века, Рамоова разматрања су остала потиснута, а њихово место заузела је ''[[Теорија тоналних ступњева]],'' која је све хармонске појаве дефинисала углавном [[Емпирија|емпиријски]], тј. појавно, без много разматрања о томе како тоналитет функционише.<br>
<br>
Ипак, крајем 19. века, Хуго Риман долази у контакт са Рамоовим теоријама, те развија тзв. [[Дуалистичка теорија (музика)|дуалистичку теорију]] (познату и као ''теорија тоналитета у огледалу'').<ref>Ибид</ref> Он је вратио у употребу тоналне функције и сматрао да природни мол представља интервалски и хармонски симетрични одраз дура у огледалу, те да хармонски ток треба пролагодити сходно томе (примера ради: уколико је природни каденцирајући ток у дуру: T-S-D-T, њему кореспондирајући у молу треба да буде t-d-s-t, видети наредна поглавља за додатна објашњења око ознака).<ref>Ибид</ref> Ипак, овакво виђење убрзо наилази на [[СкепсаСкептицизам|скепсу]] других теоретичара који, иако су сматрали да су функције пожељно објашњење појава у тоналитету, нису признавали постојање дуализма у пракси.<ref>Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett</ref><br>
<br>