Конак кнегиње Љубице — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м ispravke |
Нема описа измене |
||
Ред 25:
}}
{{Српска култура}}
'''Конак кнегиње Љубице''' налази се у [[Београд]]у, у улици кнеза Симе Марковића број 8. Због свог историјског и архиктетонског значаја конак има статус споменика културе од изузетног значаја.
== Историјат ==
До 1829. године тај двор је употребљаван за становање, али с обзиром на његову старост и оронулост, [[Милош Обреновић|кнез Милош]] је одлучио да сазида други конак. Нови конак, како је зван у време грађења, био је већи и репрезентативнији од Господарског, јер је требало и да посведочи о нараслој економској моћи и учвршћеној власти Милоша Обреновића после добијања Хатишерифа 1830. године.
Конак кнегиње Љубице један је од најрепрезентативнијих сачуваних примера грађанске архитектуре прве половине [[19. век]]а у Београду. Грађен је у периоду од [[1829]]-[[1830]]. године. Према замисли кнеза Милоша, требало је да има двојаку намену, да буде стан његове породице, [[љубица Обреновић|кнегиње Љубице]] и синова [[Милан Обреновић (кнез)|Милана]] и [[Михаило Обреновић|Михаила]], каснијих српских кнезова, а у исто време и двор за резиденцију. Изграђен је по идејама и под надзором [[Никола Живковић (Хаџи-Неимар)|Хаџи-Николе Живковића]], пионира српског неимарства.
Кнез Милош је одлучио да ангажује неимара из Водена, Хаџи Николу Живковића, јер у то време у Београду није ни било неимара, с обзиром на то да се годинама није зидало. Тако је Никола Живковић постао први неимар обновљене Србије и руководио је свим грађевинама које је кнез Милош подизао током своје прве владавине.
Копање темеља почето је у јулу 1829. године, а Конак је завршен у касну јесен 1830. године. Кнегиња Љубицa је писмом јавила мужу 22. новембра 1830. године „да су се сместили у новом конаку“. Накнадно, 1836, дограђен је амам са једноспратним трактом.
== Положај ==
== Архитектура ==
Основа Конака је правоугаоног облика и сразмерно велика,
Ова грађевина садржи све одлике градских кућа српско-балканског стила. Приземље и спрат имају средишњи хол око којег су распоређене остале одаје, што је традиционално оријентални просторни концепт произашао из некадашњих затворених унутрашњих дворишта. На оба спрата налази се и по једна диванхана, нека врста данашње дневне собе, а такође и салона за пријем. Диванхана у приземљу је од осталог простора издвојена помоћу два степеника, а оивичена је дрвеним стубовима са парапетима између њих. Одмах уз њу постављене су широке степенице које воде у башту и тај улаз у кућу је шири од оног према улици.
Диванхана на спрату је интимнија. Ограђена је бочно зидовима, а има према централно простору само два стуба. Њен под био је у равни околног пода, а сви су били од дасака. Ова диванхана је оријентисана ка улици.
Иако је својим просторним концептом ослоњен на оријенталну традицију, Конак кнегиње Љубице представља преломни тренутак у београдској архитектури, јер својим спољним обликовањем и декоративним елементима у великој мери наговештава утицај европске архитектуре. Ова европска схватања посебно су видљива у разуђености фасада, изломљеним линијама крова, димњака и кубета, у споредним детаљима архитектонске обраде фасада – пиластрима, лучним завршецима и шамбранама на прозорима, профилисаним венцима и неким детаљима ентеријера. Еркери на фасади, иначе типично правоугаони, имају полукружни облик у основи.
== Развој конака ==
Једна од првих вести коју о Конаку кнегиње Љубице имамо јесте путопис Ота Дубислава Пирха <ref>[Пирх Ото Дубислав, Путовање по Србији у год. 1829, Београд, 1899.]</ref> из 1829. године: „Један мален део Београда одскочио је према осталим, а то је један мали простор на југозападном крају главне улице у горњој вароши. (...) Иако није највећа, по својој форми то је најлепша зграда коју сам у Србији видео.“Нови конак се већ по улози која му је била намењена разликовао од обичних приватних кућа за становање и „садржи извесне одлике које га (...) стављају у ред утврђених двораца великих паша и богатих бегова“. <ref>[Бранислав Ђ. Којић, Варошице у Србији XIX века, Београд 1970.]</ref>
Кнегиња Љубица, иако је била скромна, желела је да живот на двору уреди на високом нивоу. У сачуваној преписци између кнегиње и кнеза Милоша од 1. јануара 1981. године Љубица тражи од мужа да се „за служитеље у двору набаве црвене чарапе“. Наслућујемо да је одговор кнеза био негативан, с обзиром да у свом писму од 24. јануара кнегиња пише да „се она може служити и сама, без слугу“.
За време прве владе кнеза Милоша у Конаку кнегиње Љубице налазила се главна државна благајна. Намесништво књажевско, до повратка кнеза Михаила у Србију 1840, одржавало је у Конаку седнице, а кнeз Михаило је у Конаку живео до 1842. године.
== Конак од лицеја до галерије и музеја ==
Након тога ту се налазио [[Лицеј]], затим Прва београдска гимназија, па Апелациони касациони суд. Године 1912. у Конак је смештен Завод за васпитање глувонеме деце, а од 1929. Музеј савремене уметности. До 6. априла 1941. у згради се налазио Црквени музеј. Од 1945. до 1947. у Конаку је био смештен део Патријаршије, а од 1947. Републички завод за заштиту споменика културе.
У периоду од 1971. до 1979. године предузети су конзерваторско-рестаураторски радови којима су извршене санација објекта и обнова фасаде и ентеријера. Том приликом, Конак кнегиње Љубице, који је и данас у саставу [[Muzej grada Beograda|Музеја града Београда]], адаптиран је за репрезентативну музејску поставку.
Конак кнегиње Љубице утврђен је 1979. године за споменик културе од изузетног значаја.
== Галерија ==
| |||