Отворите главни мени

Промене

316 бајтова додато ,  пре 4 године
Масовни покољ и убиства у Ливну вароши и срезу заслужују посебну пажњу, јер после усташке владавине тамо није остала ни једна српска породица. У Ливну је истербљење Срба отпочето хапшењем и убијањем још почетком месеца јуна 1941. године. Међутим 28. јула сви преостали Срби из вароши изнад 6 година старости отерани су у затвор среског начелства.Сви они као и 300 Срба мушкараца из Врљике, срез Сињ, одведени су у село Пролог и тамо ножевима поклани или из пушака поубијани. Пошто су ликвидирали једну партију , усташе су се „крвавих одела и попрскани мозговима поубијаних Срба, и крвавих руку“ враћали за другу. Пуних осам дана Србе су водили на клање и стрељање. Како се пронео глас да ће ускоро италијани посетити Ливно усташе су пожуриле да по могућству , у вароши и срезу пре свога одласка поубијају и све преостале Србе. Стога нису имали времена да их воде изнад вароши, већ су их убијали у основној школи, и лешеве закопавали на ђубришту или у самим собама испод патоса. Тада је убијен велики број Срба. После овог покоља у Ливну није остао ни један Србин мушкарац изнад 16 година, сем 6 стараца преко 70 година. У селу Голињеву поред Хрвата и муслимана било је и 50 српских домова. Једног дана у месецу јулу 1941. године усташе из Ливна уз помоћ извесног броја мештана католика и муслимана извели су све српске породице у једно поље крај села , опљачкали их, а мушкарце и мушку децу одвели на брдо звано Тушница , и све их живе бацили у дубоку јаму. После три недеље успела су двојица дечака да изађу из те јаме. Пошто су били „врло слаби од претрпљеног страха и глади, срески начелник их је сместио у болницу у Ливну. Када су усташе за то сазнале, дошле су у болницу и у болесничким креветима обојицу заклали, а поред њих и остале Србе који су били на лечењу. У селу Лиштани биле су само четири српске породице, чије су све чланове у једном пољу крај села усташе побиле. Све Србе из села Горњи и Доњи Рујани око 500 мушкараца, жена и деце поубијали су јула 1941. Године. Неке су поубијали одмах код куће, а друге одвели у шуму звану Кланац. Пошто су их тамо везали и спребијали бацили су их у једну дубоку јаму , а за њима неколико бомби и каменица. У селу Чапразлијама усташе и мештани католици убили су око 200 Срба мушкараца, жена и деце, а куће им опљачкали и запалили. Из села Челебића 150 Срба мушкараца су бацили живе у јаму , а 300 жена и деце поклали. Маја 1941 у близини Ливна бацили су око 80 сељака из општине Врљике срез Сињ у једну дубоку јаму. Овом приликом су применили специјални начин за оваква убиства. Све Србе ставили су око јаме па их онда опасали бодљикавом жицом „коју су стезали и тако су Срби упадали у јаму , која је била као неки дубок бунар, Виђеније између њих су убијали и на тај начин што су преко јаме поставили танку даску а Србе натеривали да пређу преко ње. Даска се обично ломила под теретом прелазника , и он би падао у јаму. Један учитељ се бунио зашто га прво не убију па онда баце у јаму. Усташе су му обећале ако пређе преко даске да ће га пустити на слободу, он је покушао али није успео, стропоштао се у јаму.<ref>{{harvnb|Страњаковић|1991|pp=261,262}}</ref>
 
Како у мучењу тако и у убиствима Срба усташе су имале своје нарочите себи својствене методе. Једну групу радника сусрели су на путу између Ливна и Сиња. Зауставили су камион у коме су се налазили, скинули их „постројили покрај пута у једну врсту и наредили им да клекну и сагну главу до колена. Затим су их убили пуцајући револвером савком у потиљак„.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Стрaњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. стр. 212</ref><ref>Божидар Вукшић, приватни чиновник из Сиња</ref>{{Непоуздан извор}}
 
Убијање српске деце обављало се по читавој НДХ. У селу Прологу, срез Ливно била је само једна српска породица са презименом Арнаут. Сви чланови ове породице , међу којима је било и троје деце, једне ноћи су изведени из куће у једно поље и ту убијени. Када су сутрадан усташе дошле да затрпају лешеве побијаних, затекли су још живу само десетогодишњу девојчицу Мару „која је седела међу лешевима наслоњена на своју матер „ Чим су је угледали усташе, она је невиним дечијим гласом замолила: „Чико ја сам жива, немојте ме убити !“ Међутим они су и њу убили.<ref>Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Стрaњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. стр.235</ref><ref>Марија Богуновић, домаћица из Ливна</ref>{{Непоуздан извор}}
Анониман корисник