Епистемологија — разлика између измена

нема резимеа измене
м (Бот: уклоњен шаблон: Link GA)
== Историја епистемологије ==
 
Епистемологија се одувјек вртила око питања која се тичу природе, обухватности, извора и исправности сазнања. Током [[историја филозофије|историје филозофије]], поједини филозофи су се концентрисали на једно или два од тих питања и искључивали остала. РијеткоРетко који филозоф је у свом дјелуделу обухватио свако од њих. Централна питања епистемологије су:
 
* (1) Шта је сазнање - која је то коректна анализа или дефиниција концепта сазнање?
* (4) Постоји ли исконско сазнање?
 
Прво питање је постало предмет интересовања филозофа од половине двадесетог вијека, али је такође разматрано до одређене границе у античко доба. Другом питању је први пажњу посветио [[Платон]]. Са неколико прекида друго питање је присутно кроз историју филозофије све до данас. Треће питање је такође имало истакнуто мјестоместо у [[античка филозофија|античкој филозофији]], али је такође чинило централну окосницу епистемолошких дискусија у [[средњовековна филозофија|средњовјековном]] и раном модерном периоду. Четврто питање произлази из [[скептицизам|скептицизма]], и представља тему која је такође предмет епистемолошких дискусија почев од античке филозофије па све до данас, иако постоје периоди у којима су преокупације скептика биле игнорисане.
 
Покушаји давања одговора на ова питања кроз историју филозофије, неминовно су довели до појаве додатних, више природнијих питања. Главно од тих додатних питања је сљедећеследеће:
 
* (5) Шта је то оправдано вјеровањеверовање - под којим условима се одређено вјеровањеверовање може сматрати оправданим?
 
У историји филозофије филозофи су се тек спорадично занимали за ово посљедњепоследње питање, ипак оно постаје од круцијалне важности за многе филозофе двадесетог вијека.
 
== Почеци епистемологије ==
 
Пресократовци нису придавали суштинску важност епистемологији, пошто су примарно били заокупирани природом и могућношћу промјенапромена у њој. ПодразумјевалиПодразумевали су да је сазнање о природи могуће, иако су неки од њих сугерисали да сазнање о стварности боље долази из неких извора, него из других. У складу с тим, [[Хераклит]] је истицао важност улоге [[чулни орган|чула]], а [[Парменид]] улоге разума. Међутим ни један ни други нису сумњали да је спознаја стварности могућа. Тек у [[5. век п. н. е.|5. вијеку п. н. е.]], јављају се прве сумње у могућност спознаје стварности, за које су углавном заслужни [[Софиста|Софисти]].
 
Током 5. вијека п. н. е. људске праксе и институције су први пут критички испитиване. Велики број ствари које су претходно сматране дијеломделом природе сада се више не сматрају. Према томе, постављена је једна општа антитеза између природе и људских обичаја и постављено је питање гдјегде тачно треба успоставити ту границу. Софисти су поставили питање о томе колико тога што сматрамо или вјерујемоверујемо да знамо о [[природа|природи]], стварно и објективно јесте њен диодео, а колико тога је производ људске маште.
 
На примјерпример, [[Протагора]] је сматрао да, ако је вјеровативеровати ономе што извјештаваизвештава [[Платон]], односно да све што се човјекучовеку јавља постоји, онда су те појаве једина стварност. То је значење, или барем диодео значења његове познате тврдње: „Човјек је мјерамера свих ствари“. [[Горгија]], у знатно радикалнијем тону, тврди да не постоји ствар звана стварност; да ако постоји ми не можемо сазнати о њој: а чак и када бисмо могли, не бисмо били у стању да дојавимо наше сазнање о њој.
 
Овај општи скептицизам је зачетак епистемологије онако како је традиционално схваћена, а то је као покушај да се оправда тврдња да је сазнање о стварима могуће као и да се утврди улога коју играју чула и разум приликом стицању тог сазнања. Раније, Платон и [[Демокрит]], грчки атомист, већ су поставили разлику између особина које се обично приписују стварима, а које, с њихове тачке гледишта, стварно припадају тим стварима —величина и облик, на примјер—пример—, и оних које су ствар здоговорадоговора (номос), односно функције ума —[[боја]], на примјерпример. Ипак, Платон се може сматрати правим зачетником епистемологије, пошто се први бавио покушајима давања одговора на суштинска питања епистемологије: Шта је то сазнање? Колико сазнања се обично може срести, а колико од тога што обично сматрамо сазнањем се може сматрати истинским сазнањем? Да ли су наша чула водич до сазнања? Да ли разум може замијенитизаменити сазнање? Каква је веза између сазнања и истинског вјеровањаверовања?
 
== Природа епистемологије ==
 
Епистемологија се разликује од [[психологија|психологије]] у томе што се не бави питањем зашто људи вјерујуверују оно што вјерујуверују, нити начинима на које људи стижу до одређених вјеровањаверовања. Психолози, у принципу могу дати објашњења о томе због чега људи вјерујуверују то што вјерујуверују, али њихова објашњења не морају бити компетентна у смислу да ли су та вјеровањаверовања базирана на добрим или лошим претпостовкама. Да би се дао одговор на та питања потребно је консултовати стручњаке области знања из ког потичу претпоставке на којим се то вјеровањеверовање заснива. Према томе, [[математика|математичари]] могу дати објашњење за вјеровањеверовање у исправност [[Питагорина теорема|Питагорине теореме]], [[физика|физичари]] за, рецимо, вјеровањеверовање у принцип неодређености, итд. Обично, када је вјеровањеверовање истинито и када се заснива на основаним принципима области из које потиче, може се рећи да се ради о сазнању. Међутим, епистемолози се не баве питањем да ли, нити како знамо неку одређену истину, него да ли је оправдано да тврдимо да нека класа истина јесте сазнање или, да ли је сазнање о датој класи истина уопште могуће. Стога, питања која поставља епистемолог су опште природе, а питања која се тичу неке конкретне области сазнања нису.
 
Есистемолошки правци (сазнајни) се разликују у зависности од извора сазнања. Ту спадају
Анониман корисник