[[Датотека:Histamenon nomisma-Nicephorus II and Basil II-sb1776.jpg|мини|300п|Василије II са својим очухом Нићифором]]
Без обзира на смрт оца и стицање очуха, живот Василија II и брата му [[Константин VIII|Константина VIII]] био је без значајних политичких промена, зато што нови цар није имао деце па су царевићи били сигурни. Док је њихов живот пролазио мирно, Теофано се није могла помирити са животом с новим супругом, који по описима савременика није био неки лепотан. Своју утеху она је нашла у царевом нећаку и потенцијалном престолонаследнику [[Јован I Цимискије|Јовану]] с којим ће склопити заверу да се Нићифор уклони, што се и остварује [[969]]. године када је Нићифор убијен у [[atentat|атентату]]<ref>[http://web.archive.org/20031027064319/homepage.mac.com/paulstephenson/trans/leo3.html Јован I организује заверу за убиство цара Нићифора] (превод с грчког на енглески)</ref>. Очекивано ново венчање и крунисања падају у воду када патријарх одбија да крунише Теофану зато што "царев убица не може постати цар", па је она послана у манастир, тако да су млади царевићи сада изгубили и мајку. Како ни нови цар није имао деце, они су ипак остали једини наследници царства. Једина стварна претња на крају постаје њихова мајка која, током пресељења из једног манастира у други, добија допуштење да посети своју децу и бившег љубавника а тадашњег новог цара Јована. Она тада, у нападу беса због свега изгубљеног, међу осталим оптужбама против свих присутних виче како Василијев отац није [[Роман II]] него неки њен анонимни љубавник. Но, овим оптужбама огорчене жене на крају није нико веровао. Након тога мирни дворски живот наставио се природним током све до јануара [[976]]. године када је цар Јован I изненада преминуо -- од последица тифуса или тровања које је организовао патријарх (у зависности о томе који се историјски извори гледају).
