Црква Светог пророка Илије у Сићеву — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 31:
Након обнове Пећке патријаршије 1557. године нишка митрополија у историји српске православне цркве имала је значајно место.<ref>Р. Самарџић, Српска православна црква y XVI u XVII веку, Историја српског народа III—2, Београд 1993, р.20.</ref> Најновија истраживања иду у прилог чињеници да је делатност патријарха Пајсија y области Ниша, као и широм Пећке патријаршије, допринела оживљавању културног и црквеног живота, јер је он ''створио атмосферу y којој су цркве грађене и осликаване''.<ref>П. Слијепчевић, Пајсије, архиепископ пећки и патријарх српски као јерарх и књижевни радник, Богословље VIII (Београд 1933) рр.266-283</ref><ref>С. Петковић, Српски патријарси XVI и XVII века као ктитори, Зборник y част Војислава Ђурића, Београд 1992, рр.132-133.</ref> Под његовим благословом у сеоском окружењу Ниша граде се и обнављају храмови, пишу и украшавају књиге.
За укупно функционисање верског живота хришћана у Сићеву и овом храму од великог значаја био је рад Црквене општине. Чланови Црквеног одбора - тутори били су највиђенији чланови села и често највећи дародавци. Они су се старали о цркви и њеној имовини (што и данас чине) и водили рачуна о реду на богослужењима.<ref>Петар В.Гагулић, ''Нишка Православна црквена општина'', Ниш, 1978, 14</ref>
=== Услови за настанак ===
[[Сићевачка клисура]], пробојница реке [[Нишава|Нишаве]], непроходна све до пред крај [[19. век]]а када је овај простор ослобођен од вишевековног ропства од [[Османско царство|Османског царства]] и кроз њене теснаце и кречњачке громаде пробијена пруга Ниш—Софија, у својим живописним пределима и забитима скривала је вековима, иако ''„скромних размера и ненаметљивог изгледа“'',<ref name="Ref11">Миша Ракоција, ''Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури'', Ниш 2007. рр.11-14.</ref> значајна материјална и културна сведочанства средњовековне прошлости [[Ниш]]а, [[Нишава|Нишавља]] и [[Јужна Србија|Јужне Србије]].<ref>Јанковић Т, ''Историја развитка Нишавски долине'', Београд, 1909, 55.</ref> На ово је утицала чињеница да је још из доба [[Римско царство|Римског царства]] Сићевачка клисура представљала за градитеље путева несавладиву препреку, па су је сви магистрални путни правци укључујући ту и чувени [[Via militaris|Виа Милитарис]] заобилазили са њене јужне стране, преко планине Куновице.<ref>Zirojević O, ''Carigradski drum od Beograda do Sofije (1459-1683)'', Zbornik istorijskog muzeja Srbije 7, (Beograd 1970), 35.</ref> На овој планини 2. јануара [[1444]]. године Српска и Угарска војска предвођена [[Ђурађ Бранковић]]ем и [[Јанко Хуњади|Јанком Хуњадином]] у свом последњем покушају да заустави османлијску војску у њеном освајачком походу, уништи и у самом средишту Куновице, заустави је и разбије.<ref>Стојановић К, ''Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, записи и др,'' Споменик СКА 3, Београд 1890. 141, 152.</ref> И поред првих успеха Српска и Угарска војска се повлаче са простора нишавља и његови становници падају под вишевековно ропство Османлијског царства.
| |||