'''Помјесна црква''' обично подразумијева засебну [[Аутокефална црква|аутокефалну]] или [[Аутономна црква|аутономну цркву]] у односу на васељенску [[Православна црква|Православну цркву]].
Административна подјела [[Православна црква|Православне цркве]] врши се по територијалном, а не по националном принципу. УМеђутим, својимтериторијална територијалнимразграничења разграничењима, цркве углавномнекада прате политичко-административнудржавне подјелу,и с државним иунутрашње административнимадминистративне границамагранице. По националном саставу својих вјерника, једна [[Православље|православна]] [[аутокефална црква]] јеможе бити вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико вјерници не желе да се национално идентификују.
Свака нација има право и могућност да уђе у Цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ''„своју“'' ексклузивну ''„националну цркву“'', која би ''„национализовала Христа“'', учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију. Аутокефалност помјесних цркава не треба поистовјећивати са идејом државног суверенитета 19. вијека. Стапање вјере са секуларним појмом нације је јерес позната као [[етнофилетизам]] (религиозни национализам).<ref>[http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/t45279.sr.html Радован Биговић: Православна црква и нација („Политика“, 24. октобар 2007)], Приступљено 2311. 49. 20132015.</ref>
Према архиепископу [[Василије Кривошејин|Василију (Кривошејину)]], помјесна црква није само дио католичанске васељенске Цркве него се са њом у потпуности идентификује.
