Википедија

Мађарско-румунски рат (1919) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Бот: исправљена преусмерења
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 1:
{{Инфокутија Војни сукоб
{{Рат
|рат = <span style="font-size: medium;">Мађарско-румунски рат<ref>-{Draganescu, Constantin (2008) ([[PDF]])}-.-{[http://www.defense.ro/sia/format%20pdf/Document_nr3_2008.pdf Spicuiri din razboiul Romaniei cu Ungaria din anul 1919]}- (на [[Румунски језик|румунском]]). Revista Document Nr3(41)., Приступљено 1. 8. 2010.</ref>
|део= [[Први светски рат|Првог светског рата]]
|слика = Tropas-rumanas-ocupan-budapest-1919--outlawsdiary02tormuoft.png
Ред 12:
* [[Чехословачка]] враћа територије изгубљене у рату
* Бели терор у [[Мађарска|Мађарској]]
* око 197.000 трансилванских Мађара избегло је у Мађарску између 1918. и 1922. године<ref>-{Raffay Ernő: A vajdaságoktól a birodalomig. Az újkori Románia története}- (Од војводства до царства. Модерна историја Румуније). издала кућа -{JATE Kiadó, Szeged,}- 1989, стрpp. 155–156)</ref>
* [[версајски споразум|миром у Версају]] [[Трансилванија]] је потпала под суверенитет Румуније, савезника Антанте, а [[споразум у Сен Жермену (1919)|споразумом у Сен Жермену]] (1919) и [[Тријанонски споразум|Тријанону]] (потписаном јуна 1920) детаљније је разрађиван статус Трансилваније и дефинисана нова граница између држава Мађарске и Румуније.<ref>Bachman, Robert D. (1989). [http://countrystudies.us/romania/20.htm "Romania: A Country Study"], Приступљено 29. 7. 2010.</ref><ref>[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/604658/Treaty-of-Trianon "Trianon, Treaty of"]. [[Енциклопедија Британика|Encyclopædia Britannica]], Приступљено 29. 7. 2010.</ref>
 
Ред 47:
{{Главни чланак|Мађарска Совјетска Република}}
[[Датотека:Bela.Kun.Revolution.1919.jpg|мини|десно|350п|[[Бела Кун]] је био лидер [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]]]]
За време владе [[Михаљ Карољи|Михаља Карољија]] преостали мађарски војници су морали да се повуку због политичког притиска [[Антанта|Антанте]] у [[Кришана|Кришану]], док је [[Банат]] у међувремену потпао под контролу [[Краљевина Србија|Срба]] и Француза. С друге стране, новонастала [[Чехословачка]] запосела је [[Словачка|Словачку]]. Међу чланицама Антанте владало је подељено мишљење што се тиче питања како треба да изгледају будуће границе у југоисточној Европи. [[Уједињено Краљевство|Велика Британија]] жели равнотежу снага, док [[Француска]], међутим, жели да ојача своје савезнике ([[Краљевина Румунија|Румунија]], [[Краљевина Србија|Србија]]). Мађарска је, стога, требало да прихвати територијалне губитке.
 
Дана 20. марта 1919. године Антанта је обавестила мађарску владу да ће територије, укључујући и линију [[Сату Маре]]-[[Велики Варадин|Орадеа]]-[[Арад]] бити одобрене Румунији.<ref name="Gyula Juhász">Gyula Juhász: Hungarian Foreign Policy 1919–1945. Budapest 1979, стрpp. 14–27</ref> Либерални режим Мађарске под Карољијем је након последњих територијалних губитака изгубио популарност, те су представници те странке поднели оставку 21. марта 1919. године препустивши власт [[комунизам|комунистима]], који су створили нову комунистичку државу познату као [[Мађарска Совјетска Република]].
 
Успон Мађарске комунистичке партије био је брз. Партија је била основана у московском хотелу 4. новембра 1918. године. Основала ју је група мађарских заробљеника и комунистичких симпатизера. Након што су формирали Централни комитет, послали су своје чланове у Мађарску да би регрутовали нове чланове. Пропагирали су идеје партије и радикализовали Карољијеву владу. Фебруара 1919. године партија је бројала између 30.000-40.000 чланова, укључујући многе незапослене бивше војнике, младе интелектуалце, и [[Јевреји|Јевреје]].<ref name="U.S. Library">[http://www.workmall.com/wfb2001/hungary/hungary_history_hungarian_soviet_republic.html -{Hungarian Soviet Republic. U.S. Library of Congress Country Study}-] 30. јула 2010.</ref> Истог месеца, Бела Кун је био затворен због подстрекавања на нереде, али његова популарност је скочила када је један новинар известио да га је претукла полиција. Кун је пуштен тријумфално из затвора када су социјалдемократе предали власт „Народним комисарима“, који су прокламовали Мађарску Совјетску Републику 21. марта 1919. године.
Ред 91:
Савет Антанте одлучио је 28. фебруара да обавести Мађарску о доношењу нове демаркационе линије до које ће румунска војска да напредује. Ова линија се подударала са железницом која је повезивала градове [[Сату Маре]], [[Велики Варадин|Орадеа]] и [[Арад]]. Међутим, Румунима није дозвољено да уђу у ове градове. Демилитаризована зона је требало да буде створена и да се прошири за 5 -{km}- што је значило да она прелази територије обележене румунским територијалним захтевом у Мађарској. Повлачење мађарске војске са западне границе демилитаризоване зоне требало је да отпочне 22. марта 1919.
 
Обавештење је стигло у Мађарску 19. марта преко француског потпуковника [[Фернанд Викс|Фернанда Викса]], које је наредног дана прослеђено Карољију.<ref>[http://www.trianon.norma.hu/yu/harc.htm -{Különháború a békéért}-] (Специјални рат за мир), Приступљено 1. 8. 2010.</ref> Карољи и његова влада поднели су оставку 21. марта, предавши власт комунистима, сматрајући да је боље тако, него пристати на линију [[Сегедин]]-[[Ходмезевашархељ]]-[[Дебрецин]]-[[Вашарошнамењ]]. У овом периоду дошло је до чарки између румунских и мађарских трупа, а једном приликом и између украјинских и румунских. Неки мађарски елементи ангажовани су да малтретирају румунску популацију изван подручја под контролом румунске армије.<ref>C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua, 1923, стрpp. 525</ref><ref>C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua, 1923, стрpp. 543–546</ref>
 
== Борба за Трансилванију и Кришану ==
Ред 99:
У међувремену, Кун је покушао да добије на времену у циљу да изгради војску помоћу које би водио рат са Румунијом и Чехословачком. Знајући за његове намере, режим у Румунији регрутовао је нове трупе са припојених територија. На првој линији румунског фронта било је 20.000 војника. Кун је успео да мобилише још 60.000 војника из [[Велики Варадин|Орадеа]], [[Ђула]]е, [[Дебрецин]]а и [[Солнок]]а, које је сместио на другу линију. Мађарска армија била је мешавина елитних јединица и официра из бивше аустроугарске војске и слабоквалификованих добровољаца. Били су опремљени са 137 топа и са 5 оклопна воза. Иако је владала шароликост у њеним редовима, у тој војсци је преовлађивао дух национализма, а у мањој мери комунистички идеали, и то је оно због чега је била високо мотивисана. Мађари нису полагали наду само на сопствену снагу, већ и на интервенцију [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|бољшевичке Русије]]. Рат је решен да буде грађански и да се води на својој земљи, али су распоређене трупе на граници са Румунијом, у циљу да се поврати [[Бесарабија]]. Румунија се морала прилагодити рату на два фронта, те је стога распоредила део своје војске у и Бесарабији.
 
Када је дискусија с Куном приведена крају, румунска армија добила је наређење од румунске владе да предузме акцију и присили мађарске власти да се понашају у складу са одлуком Савета Антанте донетој [[28. фебруар]]а.<ref>-{C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua}-, 1923, стрpp. 550</ref> Румунска војска у [[Трансилванија|Трансилванији]] располагала је са 64 пешадијска батаљона, 28 коњичких ескадрона, 160 топова, 32 хаубице, једним оклопним возом, 3 ваздухопловна ескадрона, 2 пионирска батаљона, и била је организована у две групе: Северна и Јужна. Свеобухватна команда румунске армије у Трансилванији била је поверена генералу [[Георге Мардареску|Георгеу Мардарескуу]], док је генерал [[Трајан Мошоју|Мошоју]] постављен за команданта Северне групе. Румунски ратни план био је да много јача Северна група нападне и преузме [[Кареј]] и [[Велики Варадин|Орадеау]], одвојивши тиме елитне секељске дивизије од остатка мађарске армије, сачињене искључиво од добровољаца. Затим би иста група требало да настави с бочним нападом, а у исто то време Јужна група би напредовала до [[Радна]]е и [[Бејуш]]а, а затим би служила као строжер за обухватни напад са Северном групом. Напредовање би било заустављено код леве обале [[Тиса|Тисе]]. За почетак операције одређен је 16. април.
 
=== Мађарски напад ===
[[Датотека:Hungarian-Romanian War of 1919, Romanian advance to Tisza - English.jpg|мини|десно|370п|Операција румунске армије у другој фази мађарско-румунског рата. Демилитаризована зона коју је предложио Савет Антанте 28. фебруара означена је сивом бојом.]]
Свесни припрема румунске војске, мађарске снаге су утврдили планинске прелазе и њихови посредовањем покренут је превентивни напад између 15. и 16. априла. Напад је заустављен уз помоћ резервних формација, па су румунске снаге успели да одрже линију. Између 16. и 18. априла започињу сопствену офанзиву, савладавши у тешким борбама планинске пролазе. Мађарски кадети су пружали жесток отпор центру 2. ловачке дивизије, али их је румунски 9. пук поразио у вечерњим сатима 16. априла. Дана 18. априла прва фаза румунске офанзиве била је завршена, а мађарски фронт је сломљен. [[Кареј]] је заузет 19. априла, а [[Велики Варадин|Орадеа]] и [[Салонта]] 20. априла. У овом тренутку румунске армије су прешле линију које је поставила Антанта у Виксовој повељи. Међутим, румунска Врховна команда је одлучила да пређе ову линију и да напредује до Тисе, где су се налазила подручја већински насељена [[Секељи]]ма (Мађари), из војно-стратегијских разлога: Тиса чини природну одбрану и лако је бранити се с те позиције, а у исто време мађарска армија је била потучена, али не и уништена. На тај начин, румунске снаге су отишле против воље [[Антанта|Антанте]].<ref>F. d'Esperey, Archives diplomatiques. Europe Z, R, April 12, 1919, Vol. 47, стрpp. 86</ref><ref>G. Clemenceau, Archives diplomatiques. Europe Z, R, April 14, 1919, Vol. 47, стрpp. 83–84</ref> Мађарска војска се повукла, учврстивши се на линији [[Њиређхаза]]-[[Дебрецин]]-[[Бекешчаба]], која је такође била сломљена. До 1. маја [[1919]]. године румунске снаге су освојиле све територије источно од реке [[Тиса|Тисе]].
 
=== Судбина секељске дивизије ===
Ред 129:
Средином јуна [[Антанта]] је понудила примирје зараћеним странама.<ref name="Gyula Juhász"/> У споразуму је предвиђено да ће се [[Румунска војска (1914—1918)|румунска војска]] повући иза линије [[Сату Маре]]-[[Велики Варадин|Орадеа]]-[[Арад]], чим Мађари буду напустили Чешку. Комунисти су прихватили оваку нагодбу, плашећи се координираног напада противника, и надајући се да ће добити концесију над оним територијама које су биле иза демаркационе линије. Румунска влада је, међутим, пристала да испуни свој део уговора, али тек након демобилизације мађарске војске. Мађарска је затим прекинула преговоре.
 
До тада је [[Француска]] била једини члан Антанте који је био заклети противник [[Мађарска Совјетска Република|Мађарске Совјетске Републике]]. [[Уједињено Краљевство|Велика Британија]] и [[Сједињене Америчке Државе|САД]] су се, међутим, залагале споразумном решењу у [[Средња Европа|Централној]] и [[Источна Европа|источној Европи]], да би избегле евентуални рат који би изазвала Немачка у блиској будућности. Интерес ових двеју сила је остао на снази и одбијен је тек када је Немачка потписала [[Версајски споразум|Версајски мировни уговор]] 28. јуна 1919. год. Од тада Француска преузима политику у Централној и Источној Европи у своје руке, одлучујући да санкционише Мађарску Совјетску Републику.<ref name="Gyula Juhász"/>
 
== Битка код Тисе ==
Ред 151:
Румунске снаге су наставиле са притиском на мађарску војску, гонећи је у правцу Будимпеште. Позиције мађарске војске су се убрзо свеле на одбрану главнога града Будимпеште. Јужна група мађарских армија је капитулирала 1. августа 1919. године након борбе код [[Солнок]]а. Бела Кун затим одлази у егзил преко [[Аустрија|Аустрије]] у [[Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република|Русију]]. Од 3. августа северна група мађарских армија нашла се у румунском окружењу и морала је убрзо потом да капитулира. Румунска војска је затим напала Будимпешту, а убрзо и [[Ђер]], где се завршило њено напредовање. Прве румунске јединице које су ушле у Будимпешту 3. августа у вечерњим сатима биле су три ескадриле 6. коњичког пука 4. бригаде под заповедништвом генерала Ресескуа. Само 400 људи са два топа били су надлежни да окупирају град и одрже га све до поднева 4. августа, када је највећи део румунске снаге ушао у Будимпешту одржавши кроз њен центар параду испред свог команданта, генерала [[Трајан Мошоју|Мошојуа]].
 
С једне стране падом мађарске престонице [[Мађарска Совјетска Република]] је престала да постоји, а с друге стране [[Краљевина Румунија|Румунија]] је одлучила крај рата у своју корист. Румунске снаге су у наредном периоду држали скоро целу Мађарску под својом контролом изузев области у околини језера [[Балатон (језеро)|Балатон]]. Тада су уз пристанак Румуније владале мађарске трупе под конзервативним адмиралом [[Миклош Хорти|Миклошем Хортијем]], које су вршиле „[[Бели терор]]“ над остацима комунистичког режима. Хортијеве трупе биле су снабдеване оружјем румунске војске.<ref>C. Kiriţescu: Istoria războiului pentru întregirea României, Vol. II, ed. Romania Noua, 1923, стрpp. 612</ref>
 
Читав Мађарско-румунски рат из 1919. године вођен је у периоду од девет месеци. Румунској војсци је 188 официра и 11.478 војника избачено из строја, од којих је 69 официра и 3.601 војника погинуло. Румунске снаге су почеле да се повлаче у новембру 1919., а између 14. фебруара и 28. марта [[1920]]. године и последње јединице су напустиле територију [[Краљевина Мађарска (1920—1946)|Мађарске]].
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Мађарско-румунски_рат_(1919)”