|
}}
'''Народно позориште Републике Српске''' у [[Бања Лука|Бањој Луци]] основано је 2. септембра [[1930]]. године као „Народно позориште Врбаске бановине“ и од тада је важан носилац развоја драмске умјетности. У периоду након Другог свјетског рата носило је назив „Народно позориште Босанске Крајине“.
Објекат Народног позоришта смјештен је у центру града и заузима значајан положај у урбаној матрици града. Са бочних страна окружен је главном колском и главном пјешачком улицом.
Објектом Народног позоришта, завршава се блок, односно цјелина коју чине Бански двор, такође изграђен у вријеме Врбаске Бановине, са уређеном, отвореном јавном површином која повезује ова два објекта
== Историјат ==
Околина [[Бања Лука|Бање Луке]] била је насељена још у [[римско доба]]. Град се развио уз ток саобраћајнице и ријеке попримајући лонгитудиналну форму.
Први сигурнији помен Бање Луке потјече са краја [[XV вијек|XV вијека]], када се се налазила у саставу старе босанске жупе Земљаник, а [[1463]]. године је ушла у састав Јајачке Бановине, те од 1528. године улази у састав [[Османско царство|Османског Царства]].
У периоду након [[1851]]. године, поводом реорганизације управе у Босни, Бања Лука је постала средиште округа и тим поводом изграђен је низ просвјетних и сакралних објеката, уведена телеграфска линија Бања Лука - [[Сарајево]] и изграђена прва жељезничка пруга Бања Лука - Добрљин. Пруга замишљена као дио будуће отоманске трансбалканске жељезнице, покренула је изградњу низа нових објеката и стамбених блокова који у град доносе дух [[Европа|Европе]] тј. неостила и сецесије.
У овој фази развоја града, између осталог, постављене су и главне смјернице за обликовање данашње [[Господска улица (Бања Лука)|Господске улице]].
Године [[1878]]. [[Аустро-Угарска]] је, након одлуке Берлинског конгреса, добила право да окупира Босну и Херцеговину. Убрзо након тога у Бањој Луци се [[1888]]. године отвара фабрика дувана, а затим и рудник на Лаушу, изграђено је неколико нових школа, штампарија, православна и католичка црква. Град се од тада развија са израженим европским утјецајем, задржавајући концепт подужног града.
Послије [[Први светски рат|Првог свјетског рата]], стварањем државе Срба, Хрвата и Словенаца, Бања Лука постала је центар Босанске крајине и сједиште жупе, а [[1929]]. године, послије административне подјеле Краљевине Југославије, и главно мјесто новоосноване Врбаске Бановине.
У том периоду Бања Лука има већ дефинисану урбанистичку стуктуру, са потпуно дефинсаним комуникацијским и архитектонским акцентима, које надограђује и употпуњава нова архитектонска епоха. У овом периоду изграђен је знатан број јавних али и мањих стамбено-пословних зграда у различитим стиловима: од градње у духу оживљавања националног стила (са нагласком на неовизантијски слог) до градње у духу функционализма. Град се развија на лијевој обали Врбаса, док је десна страна са старим оријенталним чаршијама и насељима запостављена. Градњу карактерише задржавање подужног концепта града са постојећим трансверзалама.
Први већи грађевински подухват након Првог свјетског рата био је изградња Саборне православне цркве [[1925]] - [[1929]]. године у историцистичком стилу у духу обнове елемената српске средњовјековне архитектуре из последње четвртине 14. и прве половине 15. вијека (такозване моравске школе грађевинарства). Изградњом цркве почиње једна нова грађевинска епоха у историји Бање Луке, а односи се на изградњу масивних репрезентативних објеката јавног карактера грађених за потребе новоформиране Врбаске Бановине. У потезу Господске улице, са обје стране новоформираног трга, настављена је симетрична блоковска градња која почиње градњом објеката Банског двора и Банске управе (1931 - 1934. године).
Прије него што је основано у Бањој Луци, позориште на територији Босне и Херцеговине постојало је једино у Сарајеву, гдје је основано 1920. године.
Један од великих покретача ове акције било је и српско културно-просвјетно друштво „Просвета“ из Бање Луке, као и сам бан [[Светислав Тиса Милосављевић]], велики поборник културног развитка града. Још по доласку на власт, бан Милосављевић је примјетио колико је сиромашан културни живот у граду: „у целоме крају нема никакве могућности за духовну разоноду“ и да му предстоји велики рад на том пољу. Лијепе успомене о позоришту бан је носио још из Ниша и сматрао да је позориште „пионир културе, умјетности и народне мисли“ и да оно не само да васпитава књижевно-умјетнички укус публике, већ и да је „национално жариште прворедног значаја.“ Иако су економске предиспозиције за такав подухват биле јако неповољне, бан је сматрао да по питању уздизања културног живота треба подузети хитне мјере иницирајући неопходност градње позоришног објекта.
У љето 1930. године, бан Милосављевић је у госте позвао угледне представнике позоришне умјетности Краљевине Југославије и уз њихову стручну помоћ размотрио могућа просторна рјешења зграде позоришта.
Након што је бан Милосављевић 2. септембра 1930. године обзнанио указ о оснивању Народног позоришта Врбаске бановине, прошло је 50 дана до реализације идеје. Главни проблем у реализацији тог проблема било је питање рјешења објекта у којем ће позориште бити смјештено. Институција је првобитно смјештена у „Соколану“ , која је уз стручну помоћ представника Удружења глумаца веома брзо адаптирана и прилагођено новој намјени.
Народно позориште Врбаске бановине отворено је 18. октобра 1930. године уз присуство угледних представника управних, националних, вјерских, привредних, војних, кутурних, спортских и др. организација у граду. Прве четири сезоне за ту намјену је кориштена адаптирана зграда „Соколане“- што је представљало само привремено рјешење док се не пронађе начин и средства да се изгради објекат који би задовољио потребе ове институције.
Објекат Народног позоришта, настао је као логичан исход потребе да се дефинише урбана структура репрезентативног центра Врбаске Бановине, односно заврши блоковски потез започет изградњом зграде Банског двора. Изграђен је према пројекту Јосифа Голднера. У архитектури објекта уочава се еклектицизам настао примјеном различитих стилова у архитектури објекта, од неоренесансних елемената до функционалног баухауса, са завршним декоративним елементима фолклорног карактера.
Учешће у изградњи објекта, који ће по отворењу носити назив Дом Краља Петра И Ослободиоца дало је и „Змијање“ - друштво за подизање споменика и оснивање фондације Петар Кочић. Остатак новца предвиђеног за подизање споменика Петру Кочићу расподјељен је на Фонд Петра Кочића и за потребе изградње објекта. На сједници одржаној 04. априла 1933. године, главни одбор „Змијања“ донио је одлуку да заједно са Одбором за подизање Дома приступи подизању објекта у мају 1933. године. Земљиште за изградњу објекта уступила је Бањалучка општина. Радови на изградњи су трајали 13. мјесеци и окончани су у септембру 1934. године.
Објекат је отворен 12. новембра 1934 године, под називом „Дом Краља Петра И Великог Ослободиоца“. Поред Позоришта у зграду су били смјештени: Културно друштво „Змијање“, Музеј Врбаске бановине, КАБ, а од 1935. и Народна библиотека Врбаске бановине“„Зграда је подигнута у модерном стилу, са два спрата са улазне фасаде и једним спратом са задње стране. Склад стила употпуњен је изградњом балкона и тераса у дијелу који одговара равном крову последњих етажа. На улазној фасади бочно у односу на главни улаз постављени су барељефи, за које је нацрте направио Драгутин Инкостри.“
У сутерену објекта биле су смјештене помоћне просторије са апаратима за централно гријање, дрварнице, одјељења за радионице, смјештај реквизита и слични садржаји.
У приземљу објекта била је смјештена институција Народног позоришта Врбаске бановине са сљедећим садржајима: позоришна сала, капацитета 500 сједишта (односно 100 сједишта више него првобитна позоришна сала) и пратећи садржаји – позорница, гардеробе, бифе, фоаје и канцеларије за управу.
Музеј Врбаске бановине био је смјештен на источном и сјеверном дијелу првог спрата. Према опису који даје Бранко Суручић, улаз је био из улице Бана Милосављевића. У централном дијелу била је већа просторија која је посвећена устанку из 1875. године. Зидове су украшавали ликови знаменитих личности из крајишких буна и уопште из историје Босанске Крајине. Уз ову собу налазила се соба у оријенталном стилу или муслиманско-крајишка соба која је приказивала живот крајишких муслимана, док су у посебном одјељењу изложбеног простора били смјештени предмети, документи и ликови истакнутих људи из времена аустро-угарске окупације. На једном мањем дијелу били су експонирани археолошки предмети. У остатку простора налазио се етнографски материјал: ношње, вез, орнаментика, алати, посуђе, накити и обредни предмети систематизовани према територији, времену и вјерској припадности. На поставкама је радио Шпиро Боцарић, сликар, па је цијела поставка заснована на умјетничко- естетским критеријима.
На западној страни првог и на другом спрату налазило се 14 соба, резервисаних за библиотеку и разна бановинска друштва. На другом спрату била је и мала сала са 130 мјеста предвиђена за предавања, скупштине и конференције.
Поред Позоришта у зграду су били смјештени: Културно друштво „Змијање“, Музеј Врбаске бановине, КАБ, а од [[1935]]. и Народна библиотека Врбаске бановине“.
Након успостављања Независне државе Хрватске, позориште добија нови назив: Хрватско државно казалиште.
Након завршетка Другог свјетског рата институција позоришта добила је цијелу зграду за своје потребе. Том приликом мијења име у: Народно позориште у Бањалуци. Од сезоне 1946/1947. Позориште ради под називом Окружно народно позориште, након чега још једном мијења име у Народно позориште.
Тај назив носи све до [[1953]]. када добија име Народно позориште Босанске Крајине. У периоду од [[1994]]. до јануара [[1999]]. године назива се Крајишко народно позориште, да би након тога добило данашњи назив Народно позориште Републике Српске.
Прва значајнија адаптација објекта урађена је 1959. године, по пројекту Владимира Добровића, cарајевског архитекте, када је сцена технички модернизована, а сала и интеријери генерално преуређени.
Након земљотреса 1969. године, објекат је претрпио знатна оштећења. Позорница је постала неупотребљива. Убрзо након тога град је донио одлуку да се позориште санира, адаптира и модернизује.
Према пројекту Вјенцеслава Рихтера извршена је друга велика санација и адаптација позоришта.
Током адаптације 2004. године направљена је сцена „Петар Кочић“ са 77 сједишта. Намјена појединачних функционалних цјелина као и назив објекта и институција смјештених у објекту мијења се током различитих историјско-политичких условДанас се објекат користи за потребе Народног позоришта РС, са изузетком дијела првог и другог спрата који се користи за изнајмљивање простора компанији [[Сиеменс]].
Највеће заслуге за настанак овог позоришта припадају првом бану [[Врбаска бановина|Врбаске бановине]], [[Светислав Милосављевић|Светиславу Милосављевићу]], личности која је својом визијом и енергијом поставила темеље модерној Бањој Луци.
Свечана премијера у позоришту, уз говоре самог бана и високих званица, одржана је 18. октобра 1930. године, а на репертоару су били [[Бранислав Нушић|Нушићев]] «Хаџи Лоја», Одавићеви «Хеј, Словени» и Швабићев «Повратак».
У позоришним пројектима које је изводило Народно позориште Републике Српске, гостовали су као сарадници многи редитељи из [[Београд]]а, [[Нови Сад|Новог Сада]], [[Ниш]]а, домаћи и страни умјетници, глумци, пјевачи, сценографи, костимографи, композитори. Посебно је важна сарадња са домаћим драмским писцима чија су дјела извођена на репертоару Позоришта.
Подјелом [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Југославије]] и подјелом [[Социјалистичка Република Босна и Херцеговина|СР БиХ]] на два ентитета, у [[Република Српска|Републици Српској]] су остала само два професионална позоришта, [[Дјечије позориште Републике Српске]] и Народно позориште Републике Српске у Бањој Луци. У још неким градовима Републике Српске постоје аматерска позоришта и позоришни фестивали, које бањолучко Народно позориште несебично помаже, а планирају се и оснивања нових професионалних позоришта. Једно од нових позоришта које је настало уз помоћ Народног позоришта Републике Српске је [[Градско позориште Јазавац]].
Народно позориште се поред својих редовних послова, додатно ангажовало на оснивању Академије умјетности, тј. школовању глумачког кадра, а у посљедње вријеме настоји и да помогне и охрабри телевизијске куће у Републици Српској да почну производити играни програм.
== Зграда ==
| 