Светозар Вукмановић Темпо — разлика између измена

Као члан Акционог одбора студентског правничког друштва, од новембра [[1934]]. године, био је један од организатора и руководилаца борбе студентске омладине. Неколико пута је био међу организаторима избора за Стручно удружење, али су избори сваки пут поништавани, због победа прореволуционарних студентских удружења. Заједно са [[Мирко Томић|Мирком Томићем]], Ђуром Стругаром, Вукманом Книшићем и другим студентима-комунистима, био је један од организатора и активних учесника великих студентских штрајкова на Београдском универзитету од [[1933]]. до [[1935]]. године.

Због учешћа у организовању студентских штрајкова, више пута је био хапшен. Први пут је ухапшен, после студентских демонстрација, априла [[1934]]. године, када је у београдском затвору „[[Главњача]]“ провео осам дана. Поново је ухапшен, после студентских демонстрација против затварања студената у концентрациони логор у [[Вишеград]]у, почетком фебруара [[1935]]. године. Тада је и сам послат у логор у Вишеград, где је био од [[4. фебруар]]а до [[20. март]]а [[1935]]. године, када је логор расформиран, под притиском демократске јавности. По изласку из затвора, јуна [[1935]]. године је дипломирао.

У јесен [[1935]]. године, поново је дошао у [[Београд]], где је у паузи до позива у [[Војска|војску]], радио са [[Угљеша Даниловић|Угљешом Даниловићем]] у Месном комитету СКОЈ-а за Београд. Пошто се тада налазио у веома тешкој материјалној ситуацији, јер му је брат Лука престао слати новац, због његове повезаности с комунистима, становао је код друга Ника Вучковића. Као члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд, ангажовао се у политичком раду са студентском и радничком омладином и у организовању штрајкова и других акција београдских радника и студената. После једне провале у партијску организацију, био је ухапшен и затворен најпре у затвору „[[Главњача]]“, а потом у затвору на [[Ада Циганлија|Ади Циганлији]].

Пошто је у полицијским евиденцијама био означен као комуниста, војску није служио у школи резервних официра, што му је као дипломираном [[Право|правнику]] по закону припадало, већ у трупи са обичним војницима. Најпре је био у [[Суботица|Суботици]], а потом је прекомандован у [[Приштина|Приштину]]. Пошто је средином [[1936]]. године у [[Црна Гора|Црној Гори]] избила велика провала у партијску организацију, он је по налогу суда из Сарајева ухапшен у војсци и спроведен у [[Сарајево]] (због великог броја ухапшених у Црној Гори, део ухапшених је спровођен у Срајево и Београд). Био је терећен због партијске активности у [[Црногорско приморје|Црногорском приморју]], током лета [[1935]]. године. Током боравка у затвору, заједно са [[Павле Ковачевић|Павлом Ковачевићем]], борио се за боље услове затвореника. Услед притиска јавности у Црној Гори, која је захтевала да се ухапшени предају судским властима, заједно са још дванаесторицом затвореника пребачен је у [[Београд]] и предат [[Државни суд за заштиту државе|Државном суду за заштиту државе]]. Услед недостатка доказа, био је ослобођен, а време проведено у затвору му је урачунато у војни рок, тако да се убрзо по повратку у војску, средином [[1937]]. године, пуштен кући.

По повратку из војске, једно време је боравио у родном селу, а потом на мору у [[Петровац на Мору|Петровцу]]. Потом се састао са [[Блажо Јока Орландић|Блажом Орландићем]], чланом новоформираног Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору и Боку, који га је упознао са стањем партијске организације у Црној Гори, после велике полицијске провале из [[1936]]. године. Убрзо потом је на предлог, Јована Мариновића секретара Покрајинског комитета, отишао у [[Никшић]], где је радио као приправник код адвоката Гојка Гарчевића, иначе сипматизера КПЈ и активно учествовао у органзовању и јачању партијских организација. У Никшићу је остао све до почетка [[1938]]. године, када је поново отишао у [[Београд]].

По доласку у Београд, по савету [[Бориша Ковачевић Шћепан|Борише Ковачевића]], запослио се као приправник код адвоката Ђуровића и учланио се у Удружење адвокатских приправника. Иако је у овом периоду слабије политички деловао, био је ухапшен јер је код њега пронађен један партијски летак, за који је полиција сумњала да је проглас [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета]]. У нади да су на трагу неком од чланова ЦК, полицајци су га упорно мучили, а ислеђења су вршили полицијски агенти [[Светозар Вујковић]] и [[Ђорђе Космајац]]. Он је упорно ћутао, а после десетодневног штрајка глађу предат је [[Државни суд за заштиту државе|Суду за заштиту државе]] и пребачен у затвор на [[Ада Циганлија|Ади Циганлији]]. Пошто суд није могао доказати да је материјал пронађен код њега, уопште материјал КПЈ, а камоли [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], био је ослобођен свих оптужби и пуштен на слободу.

Од тада, па до почетка рата, [[1941]]. године, по задатку ПК КПЈ за Србију и [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], радио је на ширењу мреже партијских ћелија у [[Србија|Србији]] и [[Република Македонија|Македонији]], као и организацији партијске технике (организовао је штампање летака, илегалних партијских листова и другог материјала). Од ЦК КПЈ био је задужен да организује штампање и растурање илегалног материјала у [[Србија|Србији]], [[Војводина|Војводини]], [[Република Македонија|Македонији]], [[Косово и Метохија|Косову и Метохији]], [[Црна Гора|Црној Гори]] и [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]]. По задатку ЦК КПЈ, августа [[1939]]. године радио је у [[Република Македонија|Македонији]], као партијки инструктор, а у лето [[1940]]. године, као инструктор ПК КПЈ за Србију, у унутрашњости [[Србија|Србије]]: у [[Ниш]]у, [[Зајечар]]у и рудницима источне Србије. У јесен [[1940]]. као делегат [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] присуствовао је Покрајинској конференцији КПЈ за Македонију.

На Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију, јуна [[1940]]. године, изабран је за члана Покрајинског комитета и делегата за [[Пета земаљска конференција КПЈ|Пету земаљску конференцију КПЈ]]. На овој конференцији КПЈ, октобра [[1940]]. године, у [[Загреб]]у, поднео је извештај о стању партијске технике и био изабран за члана [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|Централног комитета КПЈ]]. Тада је и добио надимак „'''Темпо'''“. Говорећи о динамичности политичких догађаја на које комунисти, а посебно партијска штампа и илегална партијска техника, морају благовремено реаговати и о томе обавештавати масе радника и грађана, Вукомановић је често истицао бржи темпо политичког рада.

Непосредно пред почетак рата, радио је у [[Београд]]у, на организовању и техничком опремању илегалних партијских штампарија ПК КПЈ за Србију и [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]]. Био је један од организатора и руководилаца великих демонстрација и манифестација у [[Београд]]уБеограду [[27. март]]а [[1941]]. године.

Као делегат Главног штаба НОПО Југославије и опуномођени делегат ЦК КПЈ одлази у [[Босна и Херцеговина|Босну и Херцеговину]]. Под његовим руководством, [[13. јул]]а [[1941]]. године, одржан је састанак Покрајинског комитета КПЈ за БиХ, на коме је пренео директиву ЦК КПЈ о почетку општенародног устанка и развоју оружане борбе према условима у појединим крајевима БиХ. Учествовао је у доношењу најважнијих одлука и решавању многих питања и вођењу оружане борбе у првим месецима [[Босна и Херцеговина у Народноослободилачкој борби|устанка у БиХ]], нарочито у источној Босни.

На [[Саветовање у Столицама|саветовању у Столицама]], [[26. септембар|26. септембра]] [[1941]]. године, постављен је за команданта [[Главни штаб НОП одреда Босне и Херцеговине|Главног штаба НОП одреда БиХ]] и изабран за члана [[Врховни штаб НОВЈ|Врховног штаба НОПО Југославије]]. На политичком раду у Босни и Херцеговини, остао је све до краја [[1942]]. године, када је по одлуци ЦК КПЈ и Врховног штаба, упућен у [[Република Македонија|Македонију]].

Као опуномоћени делегат [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] и [[Врховни штаб НОВЈ|Врховног штаба]], добио је задатак да у јужним деловима Југославије организује и ојача партијска руководства, помогне оживљавање оружане борбе и организовање партизанских одреда и бригада. Пружио је велику помоћ стварању, развоји и раду [[Савез комуниста Македоније|КП Македоније]] и НОВ и ПО Македоније.

Средином [[1944]]. године, Темпо је авионом отпутовао, из [[Република Македонија|Македоније]] за [[Бари]] ([[Италија]]), а одатле бродом на острво [[Вис (острво)|Вис]], где је на састанаку Политбироа ЦК КПЈ и [[Врховни штаб НОВЈ|Врховног штаба НОВ и ПОЈ]] константовано да је Темпо веома успешно обавио све задатке ЦК и Врховног штаба у Македонији и на Косову и Метохији. После тога, врати се на партијски рад у Македонију, где је остао до новембра [[1944]], када је на позив [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], дошао у ослобођени [[Београд]].

Вршио је затим функције: министра рударстава Владе ФНРЈ, председника Савета за енергетику и екстрактивну индустрију Владе ФНРЈ, председника Савета за индустрију Владе ФНРЈ. Од [[1953]]. године председник је Привредног савета и потпредседник [[Савезно извршно веће|Савезног извршног већа]] (од [[1954]]. до [[1958]]), а затим члан Извршног одбора [[Савез удружења бораца Народноослободилачког рата Југославије|СУБНОР]]-а Југославије и председник Централног већа савеза синдиката Југославије (од [[1958]]. до [[1967]]). Био је члан [[Савет народне одбране СФРЈ|Савета народне одбране]], члан [[Савет федерације СФРЈ|Савета федерације]] и члан Извршног одбора Савезног одбора [[Социјалистички савез радног народа Југославије|ССРН Југославије]]. Од новембра [[1945]]. до априла [[1969]]. године биран је за посланика Савезне скупштине.

На [[Пети конгрес КПЈ|Петом конгресу КПЈ]], јуна [[1948]]. године, изабран је за члана [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]], од [[1952]]. године члан је Извршног комитета ЦК СКЈ, а од октобра [[1966]]. године члан је Председништва ЦК СКЈ. До [[Девети конгрес СКЈ|Деветог конгреса СКЈ]] био је члан Централног комитета СКЈ.