Аутокефална црква — разлика између измена

спајање са чланком Аутокефалност
(спајање са чланком Аутокефалност)
(спајање са чланком Аутокефалност)
== Аутокефалност ==
 
Идеја аутокефалности конститутивна је [[Помјесна црква|помјесној цркви]] јер она представља народ Божији ({{јез-грч|λαος}}) сабран у једном мјесту ради приношења тајне [[Евхаристија|евхаристије]], под вођством [[епископ]]а окруженог свештеницима и помогнутог [[ђакон]]има, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји [[Црква]].
 
Након првобитног ширења [[Хришћанство|хришћанства]] и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу епископима[[епископ]]има на челу са „првим епископом“ (архиепископом[[архиепископ]]ом или митрополитом[[митрополит]]ом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се [[васељенски сабори]] изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. [[пентархија]]) имају апостолско поријекло — [[Римска патријаршија|Рим]], [[Цариградска патријаршија|Цариград]], [[Александријска патријаршија|Александрија]], [[Антиохијска патријаршија|Антиохија]] и [[Јерусалимска патријаршија|Јерусалим]].
 
Једна [[помјесна црква]] се признаје за аутокефалну кад испуни сљедеће услове: да има сабор епископа (они су њена једина канонска власт), да бира свог првојерарха ([[архиепископ]]а, [[митрополит]]а или [[патријарх]]а), да има одређену територију као јурисдикцију и да освећује [[свето миро]] нужно за свету тајну [[Помазање|миропомазања]].
Аутокефалност не треба мијешати са црквеном [[Аутономна црква|аутономијом]]. Између осталог, статус аутономије разликује се од аутокефалности у томе што избор поглавара [[Аутономна црква|аутономне цркве]] потврђује [[патријарх]] (поглавар аутокефалне цркве). Аутокефална црква има свој помјесни или архијерејски сабор и равноправна је са свим сестринским аутокефалним црквама. [[Аутономна црква]] такође има свој архијерејски сабор (синод) чији чланови улазе у састав сабора киријархалне цркве. Поглавар аутономне цркве прима [[свето миро]] од киријархалног поглавара и његово се име на молитвама спомиње након имена патријарха.<ref>Цыпин Владислав протоиерей. Церковное право. Глава: 27. Церковь и территория. Церковная диаспора. Автокефальные и автономные церкви</ref>
 
Процес признавања права да се самостално управља и да се бира свој првојерарх је веома тежак. Неки теолози сматрају да се аутокефалија базира на модерном схватању нације и критикују независност нових патријархата будући да су се они организовали на етничком, а не на територијалном принципу. Тако се аутокефална црква поистовјећује са националном (тзв. [[филетизам]]). Територијални принцип јесте основни принцип за само постојање и оснивање једне помјесне цркве и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије.
 
== Диптих ==
|}
 
Постоје такође православнеи [[Аутономна црква|аутономне цркве]] које су упод саставујурисдикцијом аутокефалних цркава (нпр. [[Православна охридска архиепископија]]Управо је под јурисдикцијом [[Српска православна црква|Српске православне цркве]]). Организованосторганизованост [[Православна црква|Православне цркве]] у аутокефалне и аутономне цркве једно је од особености [[Православље|православља]].
 
== Види још ==