Симеон I — разлика између измена

Симеон је рођен 864. или 865. године. Био је син бугарског кнеза [[Борис I|Бориса I]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 280.</ref>, владара из династије [[Крум]]<ref>Dimitrov, Božidar. "Hramǎt "[http://www.historymuseum.org/404/ Sveti Četirideset mǎčenici]"" (in Bulgarian). National Historical Museum. Retrieved 2007-03-07.</ref>. Током владавине кнеза Бориса, Бугарска је покрштена (865. године)<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 280.</ref><ref>Fine, The Early Medieval Balkans,. pp. 132.</ref>. Симеон је читавог свог живота био хришћанин. Старији Симеонов брат [[Владимир Расате|Владимир]] био је одређен да наследи оца. Симеон је, због тога, предодређен за високог свештеника, евентуално бугарског архиепископа. Постат је на Универзитет у Цариграду да добије свештеничко образовање са тринаест или четрнаест година. Узео је име Симеон током боравка у цариградском манастиру<ref>грчка варијанта хебрејског имена "שִׁמְעוֹן" што значи "слушајући; Campbell, Mike. "Biblical Names". Behind the Name. Retrieved 2007-03-04</ref>. Период од 878. до 888. провео је у византијској престоници<ref>Fine, The Early Medieval Balkans,. pp. 132.</ref>, стекао добро образовање и учио реторику [[Демостен]]а и [[Аристотел]]а<ref>Liutprand of Cremona. Antapodosis, cap. 29,. pp. 66. Cited in Drinov, Marin (1876). Južnye slavjane i Vizantija v X veke (in Russian). pp. 374.</ref>. Такође је научио и [[грчки језик]], те га византијске хронике називају полугрком<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>.

Од 888. године Симеон је поново у Бугарској. Настанио се у краљевском манастиру у [[Велики Преслав|Преславу]]<ref>Nikolova, Bistra . "Veliki Preslav". Pravoslavnite cǎrkvi prez Bǎlgarskoto srednovekovie (in Bulgarian). Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. {{page|year=2002|isbn=978-954-430-762-2|pages=88}}</ref> где је, под вођством Наума Преславског, ангажован у преводу верских књига са грчког на старословенски језик<ref>Fine, The Early Medieval Balkans,. pp. 132.</ref>. Владимир је, у међувремену, наследио свога оца који се повукао у манастир. Владимир је покушао да поврати паганску религију и склопио је савез са [[Арнулф Карантанијски|Арнулфом Карантинским]], немачким владарем<ref>Annales Fuldenses,. pp. 408. Cited in Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 133.</ref>. Тиме је приморао Бориса да поново уђе у политички живот. Борис је збацио Владимира са престола, ослепео га и утамничио. Затим је свога сина Симеона прогласио новим владарем Бугарске<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 283.</ref><ref>Todt, Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon.</ref>. То је учињено на сабору у Преславу. Том приликом је старобугарски језик проглашен јединим званичним језиком државе и цркве<ref>Crampton, R.J. "The Reign of Simeon the Great (893–927)". A Concise History of Bulgaria. Cambridge University Press. {{page|year=2005|isbn=978-0-521-85085-8|pages=16–17}}</ref><ref>Kalojanov, Ančo (2005-05-11). "[http://liternet.bg/publish/akaloianov/civilizacia.htm Slavjanskata pravoslavna civilizacija]" (in Bulgarian). Retrieved 2007-03-12.</ref>. Бугарска престоница пренета је из Плиске у Преслав. Није познато због чега је Борис поставио Симеона, а не свог другог, старијег сина, Гаврила, на бугарски престо<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 280.</ref>.

Доласком Симеона на власт, дуготрајан мир, кога је његов отац Борис склопио са византијским царем [[Михаило III|Михаилом]], ближио се крају. Сукоб је избио када је византијски цар [[Лав VI Мудри]], наводно под притиском своје љубавнице [[Зоја Зауцена|Зоје]] и њеног оца [[Стилијанос Зауцес|Стилијаноса Зауцеса]], пренео државну царину из [[Константинопољ|Цариграда]] у [[Солун]]<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>. Тиме је угрозио трговачке интересе Бугарске јер је царина била виша. Трговци су тражили заштиту од Симеона који је упутио протест Лаву VI. Међутим, византијски цар игнорисао је Симеонове протесте<ref>John Skylitzes. Skylitzes–Kedrenos, II,. pp. 254.4–16</ref><ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 144–145.</ref>. То је био повод за избијање [[Византијско-бугарски ратови|византијско-бугарског рата]].

У јесен 894. године Симеон напада Византију са севера где су му Византинци пружили слаб отпор<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 289.</ref>. Већина византијске војске ангажована је на истоку Анадолије у [[Византијско-арапски ратови|рату]] са Арабљанима<ref>Theophanes Continuatus,. pp. 312., cited in Vasil'ev, A. (1902). Vizantija i araby, II (in Russian). pp. 88,. pp. 104,. pp. 108–111.</ref>. Војска коју је Лав послао на Симеона је одлучујуће поражена у Македонији<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref><ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki".</ref>. Бугари су побили многе архонте и византијске команданте. Међутим, даље напредовање ка Цариграду спречила је [[угарска инвазија на Европу|инвазија Мађара]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 289–291.</ref>. Симеон је принуђен да брзо повуче своје трупе из Византије и брани северну границу. Касније је овај сукоб назван "првим трговинским ратом у средњовековној Европи" од стране бугарских историчара<ref>Canev, Bǎlgarski hroniki,. pp. 198.</ref>.

Византинци склапају савез са [[Мађари]]ма против Бугара обећавајући им превоз преко [[Дунав]]а византијском морнарицом<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 145.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki,. pp. 198.</ref>. Лав VI је, могуће, склопио савез и са Арнулфом Карантинским како би се осигурао да [[Франци]] неће подржати Бугаре против Византије<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 294–295.</ref>. Истовремено је талентовани војсковођа [[Нићифор Фока Старији|Нићифор Фока]] опозван из јужне [[Италија|Италије]] како би се супротставио Бугарима<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 146.</ref>. Несвестан опасности са севера, Симеон је пошао у сусрет Нићифору. Две војске се, међутим, нису сукобиле већ је Лав VI понудио Симеону мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 295.</ref>. Симеон није веровао Лаву већ је ухапсио изасланика и наредио да се речни пролази затворе конопцима и ланцима док се не обрачуна са Фоком. Два сукоба са Мађарима на северу резултирали су бугарским поразима. Симеон је приморан да се повуче у Силистру. Након пљачке бугарских територија, Мађари се повлаче ка северу<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>. Симеон је, претходно, закључио примирје са Византијом (лето 895)<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 295.</ref>. Сам мир није потписан јер је Лав VI тражио ослобађање заробљеника из трговинског рата<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 301–304.</ref>.

Након закључења мира са Византијом, Симеон је остао слободан да планира кампању против Мађара да би им се осветио за раније поразе. Византијског цара Лава затворио је како би одложио ослобађање заробљеника. Закључио је савез са [[Печенези|Печењезима]], источним суседима Мађара. Као повод за рат Симеон је искористио мађарску инвазију на суседне словенске земље 896. године. Нашао се на челу коалиције против Мађара. У [[битка на јужном Бугу|бици на јужном Бугу]] нанео им је велики пораз и приморао их да заувек напусте планове о походима на Бугарску и да се населе у Панонију<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 304.</ref>. Након завршетка рата са Мађарима, Симеон је ослободио византијске заробљенике у замену за бугарске.

Под изговором да Лав VI није ослободио све заробљенике<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 147.</ref>, Симеон предузима нов напад на Византију лета 896. године кренувши директно ка Цариграду<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 315.</ref>. У Тракији се сукобио са омањом, на брзину састављеном, војском Византинаца и нанео им [[Битка код Бугарофигона|пораз код Бугарофигона]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 316.</ref>. Лав VI је, на крају, ипак успео да одбије Бугаре који су доспели чак до Цариграда<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 317.</ref>. Рат је завршен мировним споразумом који је формално трајао све до Лавове смрти 912. године. Византија је пристала на обавезу плаћања данка Бугарима и уступила им простор од Црног мора и Странџе до Бугарског царства<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 148.</ref>. У међувремену је Симеон наметнуо свој ауторитет Србији пружајући подршку српском владару [[Петар Гојниковић|Петру Гојниковићу]]<ref>Fine, The Early Medieval Balkans,. pp. 141.</ref>.

Симеон је мир са Византијом често кршио и освајао је делове византијске територије у неколико наврата<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 321.</ref>. Бугари 904. године [[Пљачка Солуна (904)|освајају и пљачкају]] Солун, други по величини град у Византијском царству<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 324.</ref>. Освајање града олакшала је претходна пљачка од стране Арабљана потпомогнутим грчким гусарем [[Лав од Триполија|Лавом од Триполија]]. Лав VI приморан је на нове уступке. Уговором из 904. године уступио је Бугарима територије данашње јужне Македоније и јужне Албаније. Гранична линија протезала се око 20 километара северно од Солуна<ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref><ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 334–337.</ref><ref>Uspenskij, F.I. (1898). "Pograničnyj stolb meždu Vizantiej i Bolgariej pri Simeone". Izvestija russkogo arheologičeskogo instituta v Konstantinopole (in Russian): 184–194.</ref>.

Нов повод за рат против Византије пружила је Симеону смрт Лава VI (11. мај 912.) и долазак његовог малолетног сина [[Константин VII Порфирогенит|Константина VII]] на власт. Уместо њега је као регент владао стриц [[Александар (византијски цар)|Александар]] (Лавов брат) који је протерао Лавову супругу [[Зоја Карбонопсина|Зоју]] у манастир. На пролеће 913. године, Симеонови изасланици стигли су у Цариград како би обновили мир из 896. године. Александар их је отерао и одбио да плати данак позивајући Симеона да се припреми за рат<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 352.

Међутим, Александар није стигао да ратује са Симеоном. Умро је 6. јуна 913. године остављајући власт регентском савету на челу са [[Никола Мистик|Николом Мистиком]]<ref>Todt, Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon.</ref>. Многи Византинци нису прихватили Константина за цара већ су подржали претендента Константина Дуку. То је резултирало избијањем побуне у јужној Италији која је, заједно са наступајућом арапском инвазијом у источној Анадолији, ишла Симеону на руку<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 156.</ref><ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 353.</ref>. Никола Мистик је покушао да преговорима одложи Симеонов напад, али су све молбе одбијене. Крајем јула или почетком августа Симеон напада Византију и без икаквог озбиљног отпора стиже до Цариграда<ref>Bǎlgarite i Bǎlgarija, 1.2.</ref>.

Анархија у Цариграду престала је након убиства Константина Дуке<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 359.</ref>. Одмах је формирана влада на челу са патријархом Николом на челу. Никола је позвао Симеона на мировне преговоре<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 359.</ref>. Симеон прекида опсаду. Дуги преговори резултирали су исплатом заосталих византијских дугова Бугарима и обећањем да ће се Константин VII оженити Симеоновом ћерком<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 157.</ref>. Међутим, најважнија одредба мировног споразума је признавање Симеона за цара од стране патријарха<ref>Fine, The Early Medieval Balkans,. pp. 144–148.</ref><ref>Ostrogorsky, George (1935). "Avtokrator i samodržac". Glas Srpske kraljevske akademije (in Serbian) (CLXIV): 95–187.</ref>.

Године 917. византијска војска креће на север у две групе: једна под генералом Леоном Фоком Старијим, а друга под [[Роман I Лакапин|Романом Лакапином]]. Фокина војска се улогорила на обали крај древне тврђаве Анхијал, а Симеон је своју војску улогорио на висоравни око тврђаве. Коњичку резерву сакрио је иза брда. Намерно је ојачао крила, а ослабио центар како би намамио Византијце у клопку. Бугари односе победу у [[Битка код Анхијала (917)|бици]] која је уследила<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 160–161.</ref><ref>Theophanes Continuatus, trans. Paul Stephenson. "Symeon of Bulgaria wins the Battle of Acheloos, 917". Retrieved 2007-03-10.</ref>. Највећи део византијске војске је убијен, међу њима и адмирал Константин Липс. Фока се успео спасити. Византијски војсковођа Леон Фока успева да се спасе и морем стиже у Цариград где окупља последње византијске трупе којима организује одбрану од Бугара. Две војске се састају [[Битка код Катасиртаија|код села Катасиртаи]]. Византинци су поново одлучно поражени. Бугари стижу до византијске престонице. Зоја је пристала на Симеонове захтеве да уђе у град и крунише се за „цара Бугара и Римљана“, али је одбила да заручи свога сина Константина Симеоновој кћери. Коначан обрачун спречио је устанак [[Срби|Срба]] због кога се Симеон морао повући назад на запад<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 370.</ref>.

Након завршетка рата са Византијом, Симеон је намеравао да казни српског владара Петра Гојниковића који је покушао да га изда склапајући савез са Зојом<ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref>. Симеон шаље двојицу својих команданата, [[Теодор Сигрица|Теодора Сигрицу]] и [[Мармаис]]а у Србију. Бугари су Симеона позвали на мировни састанак који би требало изгладити сукобе. Петар Гојниковић је на превару заробљен, свезан и одведен пред Симеона који га је утамничио. Гојниковић је остатак живота провео у тамници. Нови српски кнез постао је [[Павле Брановић]] кога је поставио Симеон. Тиме је, на неко време, обновљен утицај Бугарске на Србију<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 385–386.</ref>.

У међувремену долази до промене на византијском престолу. Зоју је заменио адмирал [[Роман I Лакапин|Роман Лакапин]] који је постао савладар малолетног Константина. Убрзо је, међутим, Константина прогласио за савладара, а себе за византијског цара. Био је то повод Симеону да покрене нов рат. Између 920. и 923. године Симеон преко Тесалије допире до Коринтске превлаке, на истоку до Тракије и Дарданела и предузима опсаду Лампсака<ref>Alexander Kazhdan, ed. (1991). [[The Oxford Dictionary of Byzantium|Oxford Dictionary of Byzantium]]. Oxford University Press.</ref><ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, [http://fmg.ac/Projects/MedLands/Intro.htm Foundation for Medieval Genealogy], retrieved August 2012,[better source needed]</ref>. Симеонове снаге појавиле су се пред Цариградом 921. године након освајања Једрена и [[Битка код Пегае|победе код Пегае]]<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 164–165.</ref>. Византинци су, у међувремену, поново покушали да побуне Србију, али је Павле Брановић замењен [[Захарија Прибислављевић|Захаријом Прибислављевићем]]. Симеон је склопио савез и са [[Фатимидски халифат|фатимидским]] калифом [[Абдулах ел Махди Билах]]ом који му је обезбедио флоту за напад на Цариград. Међутим, византија склапа мир са Арабљанима чиме је савез Бугарске и Фатимида окончан<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>.

У Србији Захарија диже побуну против Симеона. Подржан је од стране многих Бугара исцрпљених Симеоновим бескрајним кампањама против Византије. Симеон је у Србију послао Сигрицу и Мармаиса<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 446–447.</ref>. Међутим, бугарска војска је доживела катастрофални пораз који је Симеона нагнао да закључи мир са Византијом и прикупи снаге за гушење српског устанка. Симеон шаље војску на челу са [[Часлав Клонимировић|Чаславом Клонимировићем]] који је требао заменити Захарију (924). Захарије је избегао у Хрватску. Српски жупани позвани су у Бугарску да Чаславу положе заклетву. Сем постављања Часлава на власт, Бугари су заробили и побили жупане, а Србија је припојена Бугарској<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 459.</ref>.

Лета 924. године Симеон је поново у Цариграду где преговара са патријархом и царем. Дана 9. септембра закључено је примирје према коме је одређен годишњи данак кога Византија треба плаћати Бугарској. Бугари су, за узврат, уступили Византинцима поједине освојене градове на црноморској обали<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 169–172.</ref>.

Након (или евентуално за време) смрти патријарха Николе (925. година), Симеон је Бугарску архиепископију уздигао на ранг патријаршије<ref>Fine, The Early Medieval Balkans,. pp. 156</ref>. Ово је вероватно повезано са Симеоновим преговорима са папом [[Јован X|Јованом X]] између 924. и 926. године. Симеон је настојао да издејствује признавање своје царске титуле од стране папства<ref>Mladjov, Ian (1999). "Between Byzantium and Rome: Bulgaria and the West in the Aftermath of the Photian Schism". Byzantine Studies/Études Byzantines: 173–181.</ref>.

Године 926. Симеонове трупе под вођством [[Алогоботур]]а нападају Хрватску која је била савезник Византије. Војска хрватског краља [[Томислав I Трпимировић|Томислава]] нанела је Бугарима потпуни [[битка на Босанским висоравнима|пораз на Босанским висоравнима]]<ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref>. У страху од Симеонове одмазде, Томислав је прихватио да раскине савез са Византијом и успостави мир са Бугарима прихватајући status quo<ref>Canev, Bǎlgarski hroniki,. pp. 225</ref><ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 176.</ref>.

Последњих месеци живота, Симеон је планирао нову опсаду Цариграда<ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref> упркос Романових очајничких молби за мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo,. pp. 489–491.</ref>. Симеон је умро 27. маја 927. године од срчаног удара у својој палати у Преславу<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire,. pp. 176–77.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki,. pp. 226–227.</ref>. Наследио га је малолетни син [[Петар I Бугарски|Петар I]] уместо кога је, као регент, владао ујак [[Ђорђе Сурсувил]]<ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref>. Петар је закључио мировни споразум са Византијом октобра исте године. Мир је утврђен династичким браком Петра и Романове праунуке Ирене Лакапин. Бугарској су признате границе и статус бугарске патријаршије<ref>Fine, The Early Medieval Balkans.</ref>.

Током Симеонове владавине, Бугарска је достигла свој културни врхунац. Постала је духовни центар словенске Европе<ref>Lalkov, Rulers of Bulgaria,. pp. 23–25.</ref><ref>Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura.</ref>. Симеон је наставио политику свога оца Бориса. Успостављао је и ширио словенску културу и привлачио научнике и писце у Бугарску у Преславску и Охридску књижевну школу које су основане током владавине Бориса. Највише резултате школе су постигле током Симеонове владавине<ref>Ivanova, "[http://knigite.abv.bg/zv/zv_uvod.html Introduction]", Tǎržestvo na slovoto.</ref>.

* {{cite book|ref= harv|last = Fine, Jr. |first = John V.A. |authorlink=Џон ван Антверп Фајн|year=1991|title = The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century |publisher = [[University of Michigan]] Press |chapter = 5 Bulgaria under Simeon, 893–927 |location = [[Ен Арбор|Ann Arbor]] |isbn=978-0-472-08149-3}}