Ибадизам — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Dodavanje datuma u šablone za održavanje i/ili sredjivanje referenci |
м sitno |
||
Ред 1:
{{Ислам}}
'''Ибадитски покрет''', '''Ибадизам''' или '''Ибадити''' ({{lang-ar|{{large|الاباضية}}}} ''al-Ibāḍiyya'') је школа [[Ислам|ислама]] доминантна у [[Оман]]у и [[Занзибар]]у.<ref>[http://www.independent.co.uk/news/world/middle-east/the-vicious-schism-between-sunni-and-shia-has-been-poisoning-islam-for-1400-years--and-its-getting-worse-9139525.html Раскол између сунита и шиита трује ислам већ 1,400 година и постаје све гори]</ref> Ибадити се могу пронаћи и у [[Алжир]]у, [[Тунис]]у, [[Либија|Либији]] и [[Источна Африка|источној Африци]]. За овај покрет се верује да је основан 20 година након смрти муслиманског пророка [[Мухамед]]а, и претходи деноминацији [[Сунити|сунита]] и [[Шиити|шиита]]. Историчари и већина муслимана верују да је овај покрет реформисана секта у оквиру [[Хариџити|хариџита]] односно хариџитске школе;<ref name=val3>Valerie Jon Hoffman, ''The Essentials of Ibadi Islam''. [[Сиракуза]]: Универзитетске новине Сиракузе.
Иако се Ибадити строго придржавају [[Шеријат|шеријата]], у јавним и приватним стварима описани су као пуританци, карактер њиховог покрета се сматра једним од представника умерености и толеранције према другим религијама и погледима.<ref name=haw201>{{Cite book|author=[[Donald Hawley]]|title=Oman|edition=Jubilee|location=Kensington|publisher=Stacey International|year=1995|isbn=978-0-905743-63-9|pages=201}}</ref>
Ред 6:
== Историја ==
Школа је добила име по Абдулаху ибн Ибаду из племена Тамим.<ref name=uzi5>{{harvnb|Rabi|2006|pp=5}}</ref> Ибн Ибад био заслужан за осамостаљивање покрета и растанка од хариџита у време у које Абд ел Малика ибн Марвана, пети [[Омејади|Омејадски]] владар, ступио на власт.<ref>Valerie Jon Hoffman, ''The Essentials'', .</ref> Међутим, прави оснивач био је Џабир ибн Зејд из [[Низва (Оман)|Низве]], [[Оман]].<ref name=val12>Valerie Jon Hoffman, ''The Essentials'', pp. 12.</ref><ref name=haw199>{{harvnb|Hawley|1995|pp=199}}</ref> У почетку, теологија овог ибадитског покрета развијена је у [[Басра|Басри]], [[Ирак]].<ref name=joe24>Joseph A. Kechichian, ''Oman and the World: The Emergence of an Independent Foreign Policy''. [[Санта Моника]]: [[RAND Corporation]].
Због њиховог противљења [[Омејадски халифат|Омејадском халифату]], ибадити су покушали оружани устанак започет у региону [[Hidžaz|Хиџаза]] током [[8. век]]а. Халиф [[Марван II]] водио је јаку војску од 4.000 и протерао ибадите прво у [[Мека|Меки]], а затим у [[Сана (град)|Сани]] у [[Јемен]]у, а на крају су их окружили у [[Шибам]]у у западном [[Хадрамаут]]у.<ref name=mcg203/> Проблеми у срцу њихове државе, у [[Сирија|Сирији]], приморало Омејаде да потпишу мировни споразум са ибадитима, а покрету (секти) је дозвољено да задржи заједницу у Шибаму током наредна четири века док су још плаћали порез ибади властима у Оману.<ref name=mcg203/> Након смрти Марвана II, Џабир ибн Зејд одржавао је пријатељство са омејадским генералом Ал-Хаџаџом ибн Јусуфом, који је подржао ибадите као противтежа екстремним хариџитима. Ибн Зејд наредио атентат на једног од Ал-Хаџаџових шпијуна, међутим, и у реакцији на то многи ибадити су били затворени или протерани у Оман.<ref name=val12/>
Током 8. века да ибадити успостављају [[имамат]] у унутрашњем простору Омана. Позиција је била изборна, за разлику од сунитских и шиитских династија где је важило правило наслеђивања.<ref name=haw201/><ref name=carter103>J. R. C. Carter, ''Tribes in Oman''. [[Лондон]]: Peninsular Publishers.
До [[900.|900. године]], ибадитски покрет се проширио на [[Синд]], [[Хорасан]], Хадрамаут, Зофар, [[Мускат]], на планинама [[Нафуса планине|Нафуса]], и Кешм. До [[1200.|1200. године]], секта је била присутна у [[Ал-Андалус]]у, [[Сицилија|Сицилији]], М'заб ([[Алжир]]ска [[Сахара]]), и у западном делу Сахел региона такође.<ref name=haw199/> Последњи ибадити из Шибама протерани су од стране Сулаихидске династије у [[12. век]]у. У [[14. век]]у, историчар [[Ибн Халдун]] се позвао на остатке ибадитског утицаја у Хадрамауту, иако секта у том региону више не постоји данас.<ref>Daniel McLaughlin, ''Yemen'', pp. 204.</ref>
Ред 38:
Ибадити се слажу са сунитима у вези са [[Абу Бакр]]ом и [[Омер]]ом као праведних халифа.<ref name=haw200/><ref name=val7/> Сматрају прву половину владавине Османа ибн Афана као праведну и другу половину као корумпирану и под утицајем [[Непотизам|непотизма]] и [[Јерес|јереси]].<ref name=val7/> Они одобравају прву половину Алијевог халифата, и (као шиити) оспоравају [[Aiša|Аишину]] побуну и ММуавијин револт. Међутим, сматрају прихватање Алијеве арбитраже у [[Битка код Сифина|бици код Сифина]] као неподобним за вођство, и осуђују га за убијање хариџита из Нахра у Нахарвану. Модерни ибадитски теолози бране рано хариџитско противљење Осману, Алији и Муавији.<ref name=val10>Valerie Jon Hoffman, ''The Essentials'', pp. 10.</ref> Марокански истраживач [[Ибн Батута]] посматрао је ибадитску петковну молитву у Оману - и рекао је да су се молили на исти начин као током Зухур молитве (подневна молитва) - и приметио да су позивали Божју милост за Абу Бакра и Омера, али не и за Османа и Алију.<ref name=haw201/>
По њиховом уверењу следећи легитимни халиф био Абдулах Бин Вахб Ал-Расиби, вођа хариџита који су се окренули против Алије за његово прихватање арбитраже са Муавијом.<ref name=val10/> Сви халифи од Муавије па надаље се сматрају тиранима осим Омера ибн Абд ел Азиза, за кога не мисле тако. Бројни ибадитски лидери признати су као истински имами, укључујући Абдуллаха ибн Јахја ел Киндија из Јужне Арабије и имами из династије Рустамид из [[Северна Африка|северне Африке]]. Традиционално, конзервативни омански ибадизам одбацује монархију и наследно правило,<ref>Hasan M. Al-Naboodah, "Banu Nabhan in the Omani Sources." Taken from ''New Arabian Studies'', vol. 4. Eds. J. R. Smart, G. Rex Smith and B. R. Pridham. [[Exeter]]: [[University of Exeter Press]].
=== Погледи на ''Хадисе'' ===
| |||