ДАДОВ — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 34:
Након више од 200 премијера представа после прве изведене „Градинар“ 27. децембра 1958. године, бројних освојених награда и признања, селидбе са почетне адресе у београдској Молеровој улици број 33 на данашњу адресу 1968. године у зграду сазидану посебно за потребе позоришта, рад ДАДОВ-а је награђен 2008. године када је позориште препознато као установа културе града Београда.<ref>A.V. Dadov slavi jubilej, [[Politika novine|Politika]] 2013</ref>
== Istorija ==
=== 1958-1969 ===
Позориште ДАДОВ основали су као прво репертоарско аматерско позориште Зоран Ратковић, Момчило Баљак, Јован Ристић и Михаило Тошић у сенци тада познатих позоришта као што су били Београдско аматерско позориште које је деловало у саставу КУД „Бранко Крсмановић“ и „Иво Лола Рибар“ које је такође било омладинско позориште. Почетна локација на којој су се играле представе била је зграда у Молеровој број 33 а у дворишту исте зграде био је клуб „Еуридика“. Док је позориште пружало алтернативу свеприсутним програмима културно – уметничких друштава соцреалистичког типа, Еуридика је давала простор за вежбање и наступ бројним талентованим музичарима (током 1965. године у Београду је било регистровано чак 88 вокално-инструменталних састава за које није било места на званичним сценама ). Најквалитетнији џез, први београдски рокери и многи друти квалитетни музичари направили су од „Еуридике“ култно место младих Београђана.
Прва представа која је изведена у режији врачарске трупе била је „Градинар“ када су се 27. децембра 1958. године присутној публици поклонили Нинослава Радошевић, Јелисавета Сека Саблић, Милош Жутић и Срба Милин док су о режији бринули Милош Жутић и Милан Буњевац.
Много представа, чак већина у одређеним периодима, које су игране на сцени позоришта ДАДОВ, није извођена нигде другде у Београду а често је то било прво извођење одређених аутора у нашој земљи. Дадовци су београдској публици открили пољског аутора Славомира Мрожека чије су представе својевремено извођене једино у ДАДОВ-у. Редитељ Желимир Орешковић добија прилику да на сцени ДАДОВ-а режира три Мрожекове политичке сатире, маја 1962. године изведена је представа „Стрип – тиз“ , у октобру премијеру има представа „На пучини“ и затим у сезони 1962/63 „Карол“. Верна и све бројнија публика није остала ускраћена ни за извођење дела младих, неафирмисаних писаца попут Боре Драшковића, Мире Мршуље, Жарка Рудвића, Милана Буњевца, Драгована Јовановића и Мимија Поповића.
Сем откривања бисера у мору драматуршких текстова, у ДАДОВ-у су се први у СФРЈ играли светски позоришни класици попут дела Роберта Андерсона „Чај и симпатија“ (игра се 1959. године) у којој побуњеник против поретка ствари у пансионату за одраслу мушку децу у држави Њу Ингленд, САД мора да се суочи са оптужбама за хомосексуалност, „Спасене“ Едварда Бонда, представа која преиспитује односе у политици и војсци, „Обавезно – кромпир“ Арнолда Вескера (1966. година) и „Наивне ласте“ (1968. година) Ролана Дибијара. Поред авангарде и освежења у понуди београдских позоришта краја педесетих и шездесетих година 20. века, ДАДОВ није одустајао од класика позоришне сцене и на репертоару од 1958. до 1968. године били су заступљени и Шекспир, Достојевски, Превер, Саројан и Молијер.
Још од 1963. године ДАДОВ је био представник старе Југославије на интернационалним фестивалима студентског позоришта. Дадовци су исписали лепу и значајну историју позоришног преокрета у Београду а своје умеће и квалитет потврђивали су у земљи на Југословенском фестивалу драмских аматера на Хвару, у Требињу и Врању и на Фестивалу драмских аматера Србије у Краљеву, Смедеревској Паланци и у Кули, на коме су учествовали десет пута и односили више пута прве награде, златне плакете и за глуму и за режију и за представе у целини.
Идеја померања граница и испитивања важећих позоришних правила најбоље илуструје Шекспирова представа „Много вике ни око чега“ у ДАДОВ-у изведена 1965. године. Михаило Тошић, који је у представи тумачио Бенедитоа, је рекао да су „хтели да провере како ће зазвућати Шекрпирова мисао, чија суштина није ни до данас измењена, ако је искажемо језиком данањег човека. Све је исто: љубав, младост, сплетке, али су се измениле неке спољне одлике живота, изменио се човек. Хтели смо да чујемо Шекспира у тим измењеним околностима. Адут наше представе је младост. Ишла нам је на руку природа овог Шекспировог дела: његови јунаци су млади, занесени, распевани...“
Представа „Избирачица“ писца Косте Трифковића и у режији Небојше Комадине своју премијеру има 1965. године на Светском фестивалу аматерских позоришта у Монте Карлу, Монако када узима прву награду фестивалу. Овом наградом, ДАДОВ је утврдио своју позицију на културној мапи тадашње Југославије али и Европе. Публици се на сцени опере где је фестивал одржан, између осталих, поклонила и Светлана Бојковић којој је ово била друга представа као глумици – аматеру.
Наредне 1966. године чланови ДАДОВ-а долазе на идеју да оснују фестивал БРАМС, претечу данашњег БИТЕФ фестивала. БРАМС је створен из жеље дадоваца да парирају СЕК-у из Загреба који је гајио сличне принципе као и ДАДОВ. Фестивал БРАМС започиње свој живот у згради Борбе где су тада биле просторије позоришта Атеље 212. На првом БРАМС-у су учествовала позоришта из целе Југославије па и поменути СЕК из Загреба, „Сељо“ из Сарајева, „Соња Маринковић“ из Новог Сада, „Еос“ из Пуле.
Следећа представа која је обележила прву декаду позоришта ДАДОВ је „Мали Малколм и његова борба против евнуха“ Дејвида Халивела у режији Зорана Ратковића и извођењу Предрага Ејдуса, Михаила Тошића, Владимира Путника, Бранислава Поповића и Злате Нуманагић. На престижном фестивалу у Хвару, на сцени заједно са другим професионалним глумцима и позориштима па и познатим Шентјакобским гледалишчем из Крања, „Мали Малколм“ 1968. године односи главну награду фестивала. О престижу фестивала говоре и уважене личности које су седеле у публици па је тако извођење како је назвао „трупе са Врачра“ пратио и значајни француски режисер Жан Вилар и том приликом рекао је да дадовце „краси ред, укус, префињеност и таленат“.
Ово велико признање дошло је заједно са коначним решењем питања просторија позоришта јер је зграда, наменски грађена за позориште ДАДОВ, у улици Ђуре Салаја, данашњој Десанке Максимовић, постала трајни дом овог омладинског театра.
=== 1968-1978 ===
Иако је позориште прешло на репертоарски начин рада још у сезони 1961/62, пресељење у нову зграду је означило нови период за ДАДОВ.
Почетком седамдесетих година, неке од најбољих представа тог времена у ДАДОВ-у су правили Оливер Викторовић, Божидар Љумовић – Зуба и Примож Беблер. Време од 1972. до 1976. године по броју награда сврстава се у златно доба позоришта. У периоду од 1971. године до 1975. године на месту уметничког директора ДАДОВ-а био је Оливер Викторовић под чијом палицом је на сцени било осам представа месечно од чега чак седам целовечерњих комада на репертоару: „Екс краљ“, „Ако су живи лепо им је и данас“ (писац ових комада је Божидар Љумовић), „Триптихон“ (Славомир Мрожек), „Господа Глембајеви“ (Мирослав Крлежа – Миша Мартинов), „Резервиста“ (Александар Ривемал), Троного псето (Вук Вучо), „Тражити жену“ (Божидар Љумовић, Звездана Арсић и Артур Копит).
Представа „Мандроголијада“ 1974. године Никола Макијавелија, окупља сам крем аматерског театра јер глуме Душан Ђоковић, Предраг Стојановић, Драшко Брајовић, Михаило Мијушковић, Миодраг Лазовић, Драгослава Витолић – Ђоковић, Мирјана Карановић, Дара Џокић, Мира Ђуришић и Љубомир Живановић.
Културна клима оновременог Београда довела је у пасивну ситуацију цело подручје културе па ни ДАДОВ није био поштеђен промена које је донело самоуправљање југословенском друштву. Ипак, упркос бројним тешкоћама, стваране су прве велике представе у класичном театарском маниру: Михајло Недељковић режира 1977. године „Веронезе“ по тексту Александра Ђаје а наредне сезоне „Провинцијске анегдоте“. Прва представа није доживела већи успех, посебно код критике која ју је оценила као „аматерску представу“ највише због тренда играња комедија који је био доминантан у аматерским позориштима тог времена. Ипак, то није зауставило интересовање публике јер је „Веронезе“ играна још десетак пута на сцени ДАДОВ-а. У следећој представи режисер и сценариста одлучују да се повинују владајућем укусу посебно критике али и публике, што је резултирало великим успехом две једночинке.
=== 1978-1988 ===
Упркос тешкој атмосфери у култури у целој земљи, ДАДОВ не одустаје од прављења великих пројеката и своју озбиљност доказује представом „Велика потрага за адмиралом Нелзоном“ (1980. година) али кризу покушава да превазиђе прављењем првих наменских пројеката „Аманет“ (1980), „Београду у част“ (1984) и других рецитала који су окупљали доста људи и опорвргавали гласове који нису видели значајније резултате рада ДАДОВ-а те се залагали за затварање позоришта. Прављени су и експериментални покушаји – Драма градитеља (1977), Зоолошка прича (1981). ДАДОВ није одустајао од своје значајне позиције на културној мапи Београда што је потврђено извођењем поменутог пројекта „Београду у част“ у Београдском драмском позоришту, на 40. годишњицу ослобођења Београда.
Уметнички директор Александар Волић успео је да смањи утицај кризе на програм позоришта у периоду од 1984. до 1988. године, најпре режирајући дечију представу „Пиплфокс“ која је имала преко 20 извођења а затим и „Дилетанти или обнављање позоришта“. Редитељ је користио поступак колажирања у писању позоришног сценарија (фрагментарна драматургија) и обликовао текст за представу „Дилетанти или обнављање позоришта“. Спајао је „Ослобођење Скопља“, „Карамазове“, „Хамлет из Мрђуше Доње“ и „Путујуће позориште Шопаловић“ правећи једну целину, што се показало као рецепт за успех. Представа „Дилетанти или обнављање позоришта“ победила је на београдском фестивалу Београдских аматерских позоришта 1986. године освајајући пет награда. Програм је обогаћен 1986. године представом „Плеј Брехт“ и наредне године представом „Радован Трећи“, која није имала везе са тадашњим „Радованом Трећим“ који се играо у Атељеу 212 на челу са Зораном Радмиловићем.
==External links==
| |||