ДАДОВ — разлика између измена

Позориште ДАДОВ основали су као прво репертоарско аматерско позориште [[Зоран Ратковић]], [[Момчило Баљак]], [[Јован Ристић]] и [[Михаило Тошић]] у сенци тада познатих позоришта као што су били Београдско аматерско позориште које је деловало у саставу КУД „Бранко Крсмановић“ и „Иво Лола Рибар“ које је такође било омладинско позориште. Почетна локација на којој су се играле представе била је зграда у Молеровој број 33 а у дворишту исте зграде био је клуб „Еуридика“„[[Еуридика]]“. Док је позориште пружало алтернативу свеприсутним програмима културно – уметничких друштава соцреалистичког типа, Еуридика је давала простор за вежбање и наступ бројним талентованим музичарима (током [[1965]]. године у Београду је било регистровано чак 88 вокално-инструменталних састава за које није било места на званичним сценама ). Најквалитетнији џез, први београдски рокери и многи друти квалитетни музичари направили су од „Еуридике“ култно место младих Београђана.

Прва представа која је изведена у режији врачарске трупе била је „Градинар“„[[Градинар]]“ када су се [[27. децембра 1958]]. године присутној публици поклонили Нинослава Радошевић, [[Јелисавета Сека Саблић]], [[Милош Жутић]] и [[Србољуб Срба Милин]] док су о режији бринули [[Милош Жутић]] и [[Милан Буњевац]].

Много представа, чак већина у одређеним периодима, које су игране на сцени позоришта ДАДОВ, није извођена нигде другде у Београду а често је то било прво извођење одређених аутора у нашој земљи. Дадовци су београдској публици открили пољског аутора Славомира Мрожека чије су представе својевремено извођене једино у ДАДОВ-у. Редитељ [[Желимир Орешковић]] добија прилику да на сцени ДАДОВ-а режира три Мрожекове политичке сатире, маја 1962. године изведена је представа „Стрип – тиз“ , у октобру премијеру има представа „На пучини“ и затим у сезони 1962/63 „Карол“. Верна и све бројнија публика није остала ускраћена ни за извођење дела младих, неафирмисаних писаца попут Боре Драшковића, Мире Мршуље, Жарка Рудвића, Милана Буњевца, Драгована Јовановића и Мимија Поповића.

Сем откривања бисера у мору драматуршких текстова, у ДАДОВ-у су се први у [[СФРЈ]] играли светски позоришни класици попут дела Роберта Андерсона „Чај и симпатија“ (игра се [[1959]]. године) у којој побуњеник против поретка ствари у пансионату за одраслу мушку децу у држави Њу Ингленд, САД мора да се суочи са оптужбама за хомосексуалност, „Спасене“ Едварда Бонда, представа која преиспитује односе у политици и војсци, „Обавезно – кромпир“ Арнолда Вескера (1966. година) и „Наивне ласте“ (1968. година) Ролана Дибијара. Поред авангарде и освежења у понуди београдских позоришта краја педесетих и шездесетих година 20. века, ДАДОВ није одустајао од класика позоришне сцене и на репертоару од 1958. до 1968. године били су заступљени и Шекспир, Достојевски, Превер, Саројан и Молијер.

Представа „Избирачица“„[[Избирачица]]“ писца [[Коста Трифковић|Косте Трифковића]] и у режији Небојше Комадине своју премијеру има 1965. године на Светском фестивалу аматерских позоришта у Монте Карлу, Монако када узима прву награду фестивалу. Овом наградом, ДАДОВ је утврдио своју позицију на културној мапи тадашње Југославије али и Европе. Публици се на сцени опере где је фестивал одржан, између осталих, поклонила и Светлана Бојковић којој је ово била друга представа као глумици – аматеру.

Наредне [[1966]]. године чланови ДАДОВ-а долазе на идеју да оснују фестивал БРАМС, претечу данашњег БИТЕФ фестивала. БРАМС је створен из жеље дадоваца да парирају СЕК-у из Загреба који је гајио сличне принципе као и ДАДОВ. Фестивал БРАМС започиње свој живот у згради [[Борба (новине)|Борбе]] где су тада биле просторије позоришта [[Атеље 212]]. На првом БРАМС-у су учествовала позоришта из целе Југославије па и поменути СЕК из Загреба, „Сељо“ из Сарајева, „Соња Маринковић“ из Новог Сада, „Еос“ из Пуле.

Следећа представа која је обележила прву декаду позоришта ДАДОВ је „Мали Малколм и његова борба против евнуха“ Дејвида Халивела у режији [[Зоран Ратковић|Зорана Ратковића]] и извођењу [[Предраг Ејдус|Предрага Ејдуса]], Михаила Тошића, Владимира Путника, Бранислава Поповића и [[Злата Нуманагић|Злате Нуманагић]]. На престижном фестивалу у Хвару, на сцени заједно са другим професионалним глумцима и позориштима па и познатим Шентјакобским гледалишчем из Крања, „Мали Малколм“ 1968. године односи главну награду фестивала. О престижу фестивала говоре и уважене личности које су седеле у публици па је тако извођење како је назвао „трупе са Врачра“ пратио и значајни француски режисер Жан Вилар и том приликом рекао је да дадовце „краси ред, укус, префињеност и таленат“.