Папа Гргур IV — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 21:
== Рани живот ==
Гргур је био син римског патриција Јована<ref>Mann. pp. 190; DeCormenin. pp. 218.</ref>. У црквену службу ступио је током понтификата папе [[Паскал I|Паскала I]]. Гргур је био кардинал Базилике Светог Марка у Риму
== Понтификат ==
[[Датотека:Gregory-IV Raban-Maur.jpg|250px|мини|лево|Гргур прима књигу од Рабана Маура]]
=== Грађански рат у Каролиншком царству ===
Понтификат папе Гргура поклапа се са грађанским ратом у [[Каролиншко царство|Каролиншком царству]] између унука [[Карло Велики|Карла Великог]] (синова [[Лудвиг Побожни|Лудвига Побожног]]), Лотара I, [[Пипин I Аквитански|Пипина I Аквитанског]] и [[Лудвиг I Немачки|Лудвига I Немачког]]. Лудвигу се 823. године родио син [[Карло Ћелави]] коме је 829. године отац преписао територије Аламанију, Алзас, Рецију и део Бургундије<ref>Karl F. Morrison, "The Gold Medallions of Louis the Pious and Lothaire I and the Synod of Paris (825)" Speculum 36.4 (October 1961:592–599)</ref>. Ове територије биле су преписане старијем Лудвиговом сину Лотару. Тако је избио грађански рат. Гргур је критиковао Карла Ћелавог због те одлуке (829. године)
Грађански рат поново се распламсао на Ускрс 833. године. Гргур је стао на страну Лотара тражечи од њега да се измири са оцем. Намеравао је да напусти Рим и лично се придружи Лотару надајући се да ће његово присуство довести до склапања мира<ref>{{harvnb|Mann|1906|pp=197-198}}</ref>. Неки франачки епископи побунили су се против папе и претили су његовим свргавањем<ref>Mann. pp. 199-200; DeCormenin. pp. 219.</ref>. Војске Луја и Лотара среле су се у близини [[Колмар]]а 24. јуна 833. године. Гргур је покушао да преговара, али му то није успело. Луја су напустиле његове присталице те је он приморан на безусловну предају<ref>{{harvnb|Mann|1906|pp=202-203}}</ref>. Лотар је проглашен за цара, док је Луј свргнут и понижен. Гргур се након ових догађаја вратио у Рим. Луј је повратио престо 834. године<ref>{{harvnb|DeCormenin||pp=220}}</ref>. Гргур је успео да га убеди да су његове намере биле часне и да је покушао да мирно реши сукоб између Лудвига Побожног и његових синова. Након овог неуспеха, Гргур се до краја свог понтификата посветио унутрашњим црквеним питањима<ref>Levillain. pp. 644; Mann. pp. 204-205</ref>. Неколико пута је покушавао да измири Лудвигове синове све до 843. године када је [[Верденски споразум|Верденским споразумом]] постигнут трајан мир.
=== Грађевински подухвати и верска питања ===
Гргур је допринео архитектонском развоју Рима. Године 833 потпуно је обновио цркву Светог Марка у Риму украсивши зидове мозаицима у византијском стилу<ref>{{harvnb|Mann|1906|pp=189-190}}</ref>. Обновио је атријум базилике Светог Петра и пренео је у њу тело папе [[Гргур Велики|Гргура I Великог]]. Из римских катакомби пренео је у новоизграђене капеле тела [[Свети Севастијан|Светог Севастијана]], Тибуртија и Горгонија<ref>Goodson, Caroline, The Rome of Pope Paschal I (2010). pp. 278.</ref>. Подигао је олтар у цркви Свете Марије у Трастеверу и основао је манастир у близини цркве
Гргуров понтификат поклапа се са крајем [[Иконоборство|Иконоборства]] у [[Византијско царство|Византијском царству]]<ref>{{harvnb|Mann|1906|pp=212-213}}</ref>. Гргур је промовисао прославу празника [[Сви свети|Свих светих]] у оквиру Каролиншког царства
Гргур је умро 25. јануара 844. године<ref>{{harvnb|Levillain||pp=644}}</ref>. Сахрањен је у Базилици Светог Петра. Наследио га је [[папа Сергије II]].
|