Тао — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 4:
'''Тао''' (или '''Дао''' - Пут) дословно значи Пут, а у кинеској [[филозофија|филозофији]] означава законитост свемира, којим се по унутрашњој нужди креће свако светско збивање. Овај принцип могу разумети само појединци чији је живот усаглашен са основним принципима природе.<ref>Иван Видановић, [[Речник социјалног рада]]</ref>
Тао је основно начело [[Таоизам|таоизма]] и један од темељних појмова кинеске филозофије. За разне кинеске филозофске школе заједничка је теорија по којој кад развој неке ствари стигне до крајности, долази до преокрета у другу крајност. То је једна од главних теза [[Лао Це]]ове философије, а такође и [[Књига промена|Књиге промена]].
Појам тао је сродан ведском [[рта]], индијском појму [[дарма]] и грчком [[логос]]у.<ref name=autogenerated1 />
Ова теорија је имала велики утицај на Кинезе и много је допринела савладавању разних тешкоћа на које су наилазили у својој дугој историји. Убеђени у ову теорију, они остају опрезни чак и у време напретка, а надају се чак и у раздобљу највеће опасности.{{sfn|Ju-Lan|1977|pp=30-31}} ▼
== Етимологија ==
Ред 29:
Схватити Тао исто је што и сјединити се с њим. Његово непрегледно пространство празнине није [[шуњата|празнина]], то је просто стање у којем су нестале све разлике. Чан учитељи то описују као стање у ком »''знање и истина постају неразлучиви, предмети и дух обликују једну целину и нестаје разлика између оног који доживљава и доживљеног''«.{{sfn|Ju-Lan|1977|pp=285-296}} У том стању човек одбацује знање у уобичајеном смислу, које поставља разлику између сазнаваоца и предмета спознаје. При свем том, он није без знања, јер се његово стање разликује од слепе несвесности. То се назива знањем које није знање.{{sfn|Ju-Lan|1977|pp=285-296}}
== Утицај на кинеску културу ==
▲Ова теорија је имала велики утицај на Кинезе и много је допринела савладавању разних тешкоћа на које су наилазили у својој дугој историји. Убеђени у ову теорију, они остају опрезни чак и у време напретка, а надају се чак и у раздобљу највеће опасности.{{sfn|Ju-Lan|1977|pp=30-31}}
Ова теорија је уједно пружила главни аргумент за доктрину [[златна средина|златне средине]], којој су подједнако били склони и конфуцијанци и таоисти. »''Никад сувише''« била је максима и једних и других. Јер, по њима, боље је да човек погреши имајући премало, но да погреши имајући сувише, и боље је погрешити оставивши ствари неучињене, но да се погреши претеривањем у њиховом обављању. Јер поседовањем сувишног и претеривањем у делању човек се излаже опасности да постигне супротно од оног што жели (види [[неделање]]).{{sfn|Ju-Lan|1977|pp=30-31}}
== Литература ==
| |||