Рат Велике алијансе — разлика између измена

нема резимеа измене
Нема описа измене
Нема описа измене
Луј XIV је у октобру [[1685]]. повукао [[Нантски едикт]] и издао [[Едикт из Фонтенблоа]]. То је означавало крај толеранције према [[протестанти]]ма у Француској<ref name=miller143>-{Miller: ''James II,'' p.143}-</ref>. Око 200.000 француских [[хугеноти|хугенота]] је било присиљено да напусти Француску. Многи од њих су били трговци, индустријалци, војници, морнари. Холандија је имала користи од тог егзодуса, добила је 9.000 нових морнара и 12.600 војника. И оно мало профранцуског расположења на тај начин је уништено. Хугеноти су били протестанти као и Холанђани, а осим тога хугенотски трговци су били чести посредници у трговини Француске и Холандије, па је француско-холандска трговина била у великом паду<ref name=miller143/>.
 
У Енглеској је постојала забринутост због католичког краља Џејмса II, али Џејмс II је показивао жаљење због страдања хугенота у Француској. С друге стране није им веровао због политичких разлога<ref>-{Miller: ''James II,'' p.145}-. Већ јула 1685. сумњао је да хугеноти сарађују са манмутовском протестантском побуном.</ref>. У Брандембургу-Прусији калвинистички кнез је стао на страну хугенота. Исто је учинила и Шведска, али ипак није дошло до протестантског савеза против Француске.
 
===Аугзбуршки савез===
Луј је такође намеравао да реши изборе за надбисупа Келна у своју корист и да осигура део Палатината у корист сестре свога брата.
 
[[Дофен]] је [[30. октобра]] заузео Филипсбург. [[Манхајм]] је капитулирао 11. новембра након кратке опсаде, а следили су [[Франкентал]], [[Опенхајм]], [[Кајзерлаутерн]], [[Хајделберг]], [[Шпејер]] и [[Мајнц]]. Иако је био војно успешан и својим нападима охрабрио и Турке на [[Балкан]]у ипак му је пропала намера да довољно заплаши Немце да прихвате његове захтеве<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.81}-</ref>. После почетног напада у октобру 1688. [[Бранденбург-Прусија]], [[Саксонија]], [[Хановер]] и [[Хес-Касел]] су се сложили да се боре против Француске, а [[Максимилијан II Емануел|електор Баварске]] је био спреман да предводи војску цара и немачких државица преко Рајне<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.44}-</ref>. Луј није био спреман за ескалацију рата у шири рат. Најпре је опустошио земље одмах северно и источно од Алзаса, а то су [[Палатинат]], [[Баден]] и [[Виртемберг]], да би их онеспособио да буду од користи непријатељу. Министар рата [[Лувоа]] је саставио листу свих градова за уништење. [[Хајделберг]] су спалили [[2. марта]] [[1689]], [[Манхајм]] [[8. марта]] па онда [[Шпејер]], [[Вормс]], [[Опенхајм]] и [[Бинген]], као и много околних села. Када су Французи створили рајнску одбрамбену баријеру оградили су се од Немаца на најбољи могући начин. Међутим маршал Дира није имао довољно војске да победи непријатеља. Дошло је до обрата. Немци под командом војводе од Лорене су [[8. септембра]] [[1689]]. заузели [[Мајнц]], а кнез изборник Бранденбурга заузео је [[Кајзерверт]] и [[Бон]]<ref name=lynn50>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.50}-</ref>. За то време док је Луј био преокупиран ратом на Рајни [[Вилијам III Орански]] је био преокупиран Енглеском.
 
===Славна револуција (1688—1689)===
[[Image:James II of England.jpg|thumb|170px|Џејмс II, свргао га је 1689 Вилијам III Орански. Џејмс је имао подршку углавном католичких јакобита ]]
 
[[Џејмс II]] је покушао да католицизира енглеску војску, владу и друге институције, па је постао јако непопуларан код својих поданика као католички владар у протестантској земљи. Његово отворено католичанство и односи са католичком Француском довели су до напетих односа између Енглеске и Холандије. Жена Вилијама III Оранског је била [[Мери II]] , сестра енглеског краља и наследница престола. Вилијам није био одлучан да дејствује против Џејмса, јер би могао упропастити могућности наслеђа своје жене<ref name=mckay44>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.44}-</ref>. Међутим [[10. јуна]] [[1688]]. Џејмсова друга жена [[Марија од Модене]] родила је мушког наследника, што је била претња да ће се створити католичка династија, а то ни енглеска јавност, а ни Вилијам нису могли да одобре<ref name=lynn50/>. Истакнути енглески државници и [[виговци]] и [[торијевци]] и протестантски свештеници тајно су позивали Вилијама да изврши инвазију Енглеске и преузме трон. Холандска олигархија је била забринута због енглеско-француског савеза па је Вилијаму III Оранском одобрила да слободно користи војску. Вилијам је имао прећутно одобрење аустријског цара и анти-француског папе Иноћентија XI у замену за обећање да ће се толерисати католици у Енглеској<ref name=mckay44/>.
 
[[Луј XIV]] није зауставио Вилијамову инвазију Енглеске. Тада су му главна брига били Немци на Рајни. Осим тога француске дипломате су сматрале да је јако добро да Енглеска утоне у грађански рат<ref>-{Chandler: ''Marlborough as Military Commander,'' p.30}-</ref> и да ће тако Холандија трошити своја средства или ће Енглеска настојати да се зближи са Француском. Тако се Вилајам неометен искрцао [[15. новембра]] [[1688]]. у Енглеској. Није било грађанског рата, јер су га људи свуда добро дочекали. Кратка револуција после тога позната је као [[Славна револуција]]. Џејмс је свргнут, и отишао је у Француску<ref>Miller: ''James II,'' p.209</ref>, а Вилијам и Мери II су постали сувладари Енглеске.
 
Вилијамов успех је омогућио стварање велике европске коалиције против Француза. Холанђани и цар [[Леополд I]] су [[12. маја]] [[1689]]. потписали да пристпају [[Велика алијанса|Великој алијанси]]. Циљ Велике алијансе је био враћање Француске у границе из [[1648]]. и [[1659]]. То је значило да се требају повратити од Француза [[Лорена]], [[Стразбур]], део [[Алзас]]а и неке тврђаве на Рајни<ref name=mckay47/>. Цар је такође инзистирао да други савезници требају подржати његово полагање права на шпанско наслеђе, ако [[Карлос II од Шпаније]] умре током рата<ref name=mckay47/>. Вилијам III Орански као краљ Енглеске [[Вилијам III од Енглеске]] потписао је приступање Великој алијанси у децембру 1689. [[Шпанија]] и [[Савоја]] су приступиле алијанси у јуну 1690. Шведска и већи немачки кнежеви су такође сматрали да припадају алијанси. Француска се морала борити сама, изузев лабаве везе са Турцима, који су се још увек борили против цара Леополда на Балкану. Тај рат на Балкану ће трајати до [[1699]]<ref>-{McKay & Scott: ''The Rise of the Great Powers 1648–1815,'' p.45}-</ref>.
 
Немачки кнежеви су били спремни да сарађују у рату против Француза и да прихвате цара Леополда I као вођу. Пошто је Шведска била део алијансе одлучило се да се питање [[Померанија|Помераније]] не покреће, јер је то био споран део за Бранденбург-Прусију.
 
===Ирска (1689—1691)===
[[Слика:Map of Ireland - Williamite War.gif|thumb|250px|left|Мапа Ирске. За Луја XIV ирски поход је био више покушај да омете Вилијама III, него што је био покушај да помогне Џејмсу II да се домогне енглеског трона<ref>-{Lynn: ''The French wars 1667–1714: The Sun King at War,'' p.50}-</ref>]]
 
Рат у [[Ирска|Ирској]] био је наставак рата на континенту. Протерани Џејмс II је напустио Француску и заједно са грофом Давуом и другим присталицама искрцао се у Ирској у марту [[1689]]. Џемс се надао да ће уз помоћ војводе од Тирконела, који је био католик успети да овлада Ирском, па ће касније кренути на [[Шкотска|Шкотску]] и [[Енглеска|Енглеску]] и да ће моћи да се врати на трон<ref>-{McNally: ''Battle of the Boyne 1690,'' p.13}-</ref>. Међутим постојале су препреке том плану.
*Џејмсове присталице у Ирској нису показивале одлучност да ослобађају Шкотску и Енглеску за Џејмса. Многи од њих су желели да потпуно раскину везе са Енглеском.
*[[Луј XIV]] је финансирао Џејмса и није био спреман да снабдева војску у Ирској.
*[[Алстер]] са протестантским упориштима био је против католичког краља<ref>-{Chandler: ''Marlborough as Military Commander,'' p.34}-</ref>.
 
Алстер се показао као веома тежак подухват. Након 105 дана опсаде [[Лондондери]]ја [[10. августа]] су одустали Џејмсова војска је одустала. Исти тај дан Џејмсове снаге су биле тешко поражене код Њутаунбатлера. [[Јакобити]] су се звале присталице Џејмса II у Енглеској. Вилијамова војска је била поражена код [[Данди]]ја у бици код Киликранкија [[6. августа]] [[1689]]. Међутим шкотски јакобити су поражени код Данкелда [[31. августа]] и тада је дошло до краха јакобитске борбе у [[Шкотска|Шкотској]]<ref>-{Kinross: ''The Boyne and Aughrim: The War of the Two Kings,'' p.17}-</ref>.
 
Вилијамова војска од 15.000 Холанђана, Енглеза и Данаца искрцала се [[23. августа]] у Ирској близу Бангора. Након заузимања [[Карикфергус]]а и [[Белфаст]]а зауставили су се у Дандалку, где су и презимили. Током зиме војска се осипала као резултат болести и дезертерства<ref name=miller228>Miller: ''James II,'' p.228</ref>. Џејмс II је веровао да уз малу француску помоћ могу да истерају Вилијамову војску из Ирске. Џејмсовој војсци је недостајало опреме, муниције и снабдевања. Лују XIV је била потребна војска на европском ратишту, па је био неодлучан да шаље војску у Ирску<ref>Kinross: ''The Boyne and Aughrim: The War of the Two Kings,'' p.14</ref>. Ипак је у марту 1690. послао 6.000 војника са савојског фронта<ref>Kinross: ''The Boyne and Aughrim: The War of the Two Kings,'' p.23. Шест хиљада Ираца је послано у Европу као замена за те Французе.</ref>. Вилијам је закључио да је потребно да пошаље појачања у Ирску, па је најавио да ће лично доћи у Ирску са знатном војском<ref name=miller228/>. Вилијам је дошао [[24. јуна]] [[1690]]. са 15.000 војника. Укупно је имао 44.000 војника у Ирској<ref>Kilpatrick: ''William of Orange: A dedicated Life 1650-1702,'' p.57. Јачина Вилијамове војске се процењује од 35.000 до 44.000, зависно о извору.</ref>, а Џејмс 39.000. Француска флота није ни покушала да спречи енглески десант у Ирској. Француској је било у интересу да Вилијам усмерава своју пажњу и средства на Ирску.
3.906

измена