Самостална радикална странка — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{bez_inlajn_referenci}}
'''Самостална радикална странка''' је била [[политичка партија|политичка странка]] у [[Краљевина Србија|Краљевини Србији]] почетком XX века, једна од две водеће у време развијеног парламентаризма, заступник [[либерализам|либерализма]] са социјалним линијама. Настала је од незадовољних чланова [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]]. Кратко је била на власти и првенствено је представљала опозицију Србије, које се домало изједначила са странком из које је настала. СРС је временом постала једна од двије водеће партије у Србији.
== Историја==
Самосталну радикалну странку је основала група радикала либералнијих видова, тј. онога што се још назива ''радикални либерализам'', иступивши из [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]] 1901. године. За разлику од мањих либерала и напредњака, „''самосталци''“ су заступали праве оновремене западњачке либералне ставове. Саму Самосталну радикалну странку су основали у [[Београд]]у 1902. године, а први председник јој је био [[Љубомир Живковић]]. Сукоб је настао због радикалско-напредњачке фузије и приближавања народних радикала двору, односно [[Обреновићи]]ма. Идеолошки, самосталци су били умеренији и више на лево оријентисани од „''старих''“, друге струје радикала под вођством [[Никола Пашић|Николе Пашића]], који су полако постајали конзервативни и залазили ка националистичкој десници, што ће постати основа тзв. српског радикализма до данашњег дана. Својим програмом самостални радикали се залажу за повратак оригиналним идеалима Радикалне странке из прошлог века: једнодомно народно представништво, парламентарну монархију, смањење пореза и стварање балканског савеза између слободних нација на [[Балканско полуострво|Балкану]], што ће доцније бити замењено идејом стварања [[Југославија|Југославије]].▼
▲Самосталну радикалну странку је основала група радикала либералнијих видова, тј. онога што се још назива ''радикални либерализам'', иступивши из [[Народна радикална странка|Народне радикалне странке]] 1901. године. За разлику од мањих либерала и напредњака, „''самосталци''“ су заступали праве оновремене западњачке либералне ставове. Саму Самосталну радикалну странку су основали у [[Београд]]у 1902. године, а први председник јој је био [[Љубомир Живковић]]. Сукоб је настао због радикалско-напредњачке фузије и приближавања народних радикала двору, односно [[Обреновићи]]ма. У основи странка није признавала априлски октроисани устав који је краљ [[Александар Обреновић]] наметнуо и није хтјела нову директиву народних радикала, у радикалско-напредној фузији. Идеолошки, самосталци су били умеренији и више на лево оријентисани од „''старих''“, друге струје радикала под вођством [[Никола Пашић|Николе Пашића]], који су полако постајали конзервативни и залазили ка националистичкој десници, што ће постати основа тзв. српског радикализма до данашњег дана. Својим програмом самостални радикали се залажу за повратак оригиналним идеалима Радикалне странке из прошлог века: једнодомно народно представништво, парламентарну монархију, смањење пореза и стварање балканског савеза између слободних нација на [[Балканско полуострво|Балкану]], што ће доцније бити замењено идејом стварања [[Југославија|Југославије]].
Самостална радикална странка временом брзо јача и скоро се изједњачује са Народном радикалном странком, која је у тренутку поделе уживала готово неоспорну народну подршку. Од 1905. до 1912. године председник јој је [[Љубомир Стојановић]], у чијем времену су једини пут самосталци на власти под владом академика Стојановића 1905. и 1906. године. После Стојановића постаје [[Љубомир Давидовић]], који остаје лидер СРС-а до краја. Последњи од три Љубе који су водили самосталце је убедљиво највећи печат дао СРС-у и највећи допринос. ▼
▲Самостална радикална странка временом брзо јача и скоро се изједњачује са Народном радикалном странком, која је у тренутку поделе уживала готово неоспорну народну подршку. Од 1905. до 1912. године председник јој је [[Љубомир Стојановић]], у чијем времену су једини пут самосталци на власти под владом академика Стојановића 1905. и 1906. године. После Стојановића постаје [[Љубомир Давидовић]], који остаје лидер СРС-а до краја. Последњи од три Љубе који су водили самосталце је убедљиво највећи печат дао СРС-у и највећи допринос.
Пред крај СРС почиње и борбу против монархове власти. Ту се поготово примећује проблем регента [[Александар I Карађорђевић|Александра Карађорђевића]], који је био сушта супротност свога оца у погледима демократије. У време уједињења 1918. године, као симпатизер сна јужнословенског уједињења, подржава стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, али сматра да је Краљевина Србија историјско-политичка творевина која се не сме једноставно утопити са Црном Гором и Југословенима под Аустроугарском у једну заједницу, већ мора очувати своје дотадашње тежње и равноправно и споразумно ући у државну заједницу са осталима, у првом реду [[Хрватска|Хрватском]]. Овакав став се показао изузетно далековид, имајући на уму силне кризе и промашаје који су уследили у југословенској монархији, као и грубо прекинути процес србијанског парламентаризма који је управо страховитом брзином напредовао, српско друштво сазревало, као што је и сама Самостална радикална странка, која је пред избијање [[Први светски рат|Првог светског рата]] премашила Народну радикалну у својој популарности. У самом процесу уједињења, заједно са остатком србијанске опозиције стаје на страну [[Држава Словенаца, Хрвата и Срба|Државе Словенаца, Хрвата и Срба]] са успешним циљем остављајући пашићевце из НРС-a усамљене и у намери да се што већим консензусом договорно створи заједничка држава, а умањи моћ Пашићевог унитаризма.▼
▲Пред крај СРС почиње и борбу против монархове власти. Ту се поготово примећује проблем регента [[Александар I Карађорђевић|Александра Карађорђевића]], који је био сушта супротност свога оца у погледима демократије. У време уједињења 1918. године, заједно са остатком српске опозиције, учествује као главна српска опозициона странка у преговорима о уједињењу Југословена 1918. године подржавајући политичке представнике из [[Држава Словенаца, Хрвата и Срба|Државе Срба, Хрвата и Словенаца]] наспрам идејама [[Никола Пашић|Пашићеве]] владе с циљем што већег и прихватљивијег договора, а Н. Пашић ради на миноризацији опозиције у Србији. Као симпатизер сна јужнословенског уједињења, подржава стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, али сматра да је Краљевина Србија историјско-политичка творевина која се не сме једноставно утопити са Црном Гором и Југословенима под Аустроугарском у једну заједницу, већ мора очувати своје дотадашње тежње и равноправно и споразумно ући у државну заједницу са осталима, у првом реду [[Хрватска|Хрватском]]. Овакав став се показао изузетно далековид, имајући на уму силне кризе и промашаје који су уследили у југословенској монархији, као и грубо прекинути процес србијанског парламентаризма који је управо страховитом брзином напредовао, српско друштво сазревало, као што је и сама Самостална радикална странка, која је пред избијање [[Први светски рат|Првог светског рата]] премашила Народну радикалну у својој популарности. У самом процесу уједињења, заједно са остатком србијанске опозиције стаје на страну [[Држава Словенаца, Хрвата и Срба|Државе Словенаца, Хрвата и Срба]] са успешним циљем остављајући пашићевце из НРС-a усамљене и у намери да се што већим консензусом договорно створи заједничка држава, а умањи моћ Пашићевог унитаризма.
1919. године у Привременом народном представништву Срба, Хрвата и Словенаца, Самостална радикална странка ступа у клуб са [[Српска народна самостална странка|Српском народном самосталном странком]] из [[Аустроугарска|Аустроугарске]], односно Троједнице, стварајући Демократску заједницу. Процес се потом наставља и у [[Сарајево|Сарајеву]] се исте године многобројне политичке странке широм југословенског етничког простора уједињују у [[Демократска странка (Југославија)|Демократску странку]], чије председничко место узима лидер СРС-a Љуба Давидовић. Самостална радикална странка је главна странка из Србије која је ушла у новостворену и прву ''југословенску'' политичку странку.
| |||