Лазо М. Костић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 21:
|напомене =
}}
'''Др Лазаp М. Костић - Лазо''' ([[15. март]] [[1897]], [[Врановићи (Котор)|Врановићи]] — [[17. јануар]] [[1979]]) је био српски статистичар, правник, историчар, публициста и професор [[Универзитет у Београду|Београдског универзитета]]. Костић је потицао из свештеничке породице. Зато је прво је студирао на Богословском факултету, да би се касније пребацио на Правни факултет. Докторирао је у [[Франкфурт]]у 1923. Од половине 1920их предавао је на правним факултетима у Суботици и Љубљани. Биран је за декана Економско-комерцијалне високе части. За време окупације у Другом светском рату био је комесар саобраћаја у [[Комесарска управа|Комесарској управи]] [[Милан Аћимовић|Милана Аћимовића]]. Након ослобођења отпуштен је одлуком Суда части. Остатак живота провео је у емиграцији, прво у Немачкој а потом у [[САД]], где је и преминуо.
== Свештеничка кућа из Доњег Грбља ==
Лазаp је рођен [[15. март]]а [[1897]]. у бокељском селу [[Врановићи (Котор)|Врановићи]] ([[Доњи Грбаљ]]), гдје му је службовао отац, поп Марко Костић, 13-ти по реду свештеник из те свештеничке куће, која је дала још и три монахиње. У оно доба свештеници нису били само богомољци и чувари вјере прадједовске. Попови су били на челу популације у сваком погледу: у рату војсковоће, у миру савјетници, у политици лидери и чувари националног идентитета, у просвјети учитељи, у култури носиоци свих активности. У једној од кућа Костића у истоименом засеоку радила је најстарија народна школа на српском језику у [[Бока Которска|Боки]] и [[Црна Гора|Црној Гори]] (па и даље), основана [[1776]]. године. Више од једног вијека држали су је и у њој били учитељи свештеници из куће Костића, која је изњедрила и [[Лазо Марков|Лаза Марковог]].
 
Лазова мајка Даринка била је кћерка капетана [[Саво Петковић|Сава Петковића]], поморског капетана дуге пловидбе, познатијег у Јужној Америци него у нашој земљи. Даринка је рођена на броду свога оца и до седме године је пловила са оцем и мајком широм свијета. Још у дјетињству је научила неколико страних језика. Помагала је мајци у подизању млађе браће, која су се такође рађала на броду. По удаји, као попадија, била је главна савјетодавка женама, проводаџија и бабица. Родила је шесторо дјеце: два сина и четири кћери. У то вријеме је њен отац био заповједник на неколико бродова црногорског књаза Николе. Јахту „Сан Мишел“ за [[Никола I Петровић|књаза Николу]] преузео је у француској луци Нантес капетан Саво лично од бившег власника, романописца и визионара [[Жил Верн|Жила Верна]], и са њом уз много невоља допловио до Боке. На њој се завијорила прва српска застава на мору послије пропасти средњовјековног српског царства, па је и због тога било неприлика.