Рувензори — разлика између измена

 

== Људска историја ==

Око 150. године, александријски грчки географ [[Клаудије Птолемеј|Птолемеј]] назвао је снегом прекривени масив у срцу Африке по имену ''-{Selenes oros}-'' ({{јез-лат|Lunae Montes}}), што на српском језику значи „Месечеве планине“. Њихово садашње име, „Рувензори“, широко је прихваћено као званично.

 

Прво модерно европско откриће Рувензорија забележила је експедиција [[Хенри Мортон Стенли|Хенрија Мортона Стенлија]] 1889. (облаци су вероватно били главни разлог што их претходни истраживачи око две деценије нису видели). Дана 7. јуна, други по команди експедиције и уједно њен војни командант, Вилијам Грант Стерс, попео се на 3.254 метара, те је постао први познати неафриканац који се до тада попео до ове висине. Џон Едмунд Шарок Мур достигао је снежну границу 1900. прешавши 4.500 метара и тиме је доказао постојање сталних глечера. Први успон до врха постигао је [[Принц Луиђи Амедео|војвода од Абруција]] 1906. Његова експедиција брзо се попела прва на све веће ледене и снежне врхове, мапирајући пређена подручја, и дала им италијанска имена. Његов тим се састојао од планинских водича, биолога, геодета, геолога, фотографа, и око стотину педесет носача. Фотограф Виторио Села је начинио низ фотографија које приказују сада већ непостојећи крајолик. Фотографска грађа Виторија Селе је сачувана у Националном музеју Монтања у [[Торино|Торину]], као и на Институту за планинску фотографију Виторио Села, у [[Бјела (Италија)|Бјели, Италија]]. И на универзитету Макерере у [[Уганда|Уганди]] се такође може видети избор његових слика.<ref name=flowers>''[http://www.sebastianschutyser.com/engels/flowers.html Flowers of the Moon, Afroalpine vegetation of the Rwenzori Mountains]'', Schutyser S., 2007, 5 Continents Editions. {{page|year=|isbn=978-88-7439-423-4|pages=}}</ref>

 

| title = Rwenzori Mountains National Park | accessdate = 27.10.2015| date = 27.05.2006| work = Rwenzori Abruzzi |archiveurl = http://web.archive.org/web/20080305014225/http://www.rwenzoriabruzzi.com/mountains.html <!-- Bot retrieved archive --> |archivedate = 05.03.2008}}</ref>

 

Иако је [[флора]] на Рувензорију уско повезана са вегетацијом источноафричких високих планина, она је овdе много бујнија. Разлог су углавном обилне и редовне падавине у овој области. Расподела вегетације је увелико одређена надморским висинама. На већим надморским висинама, поједине врсте биљака расту неуобичајено велике. Највише изненађују џиновски вресак, ''-{Dendrosenecio adnivalis}-'' и ''-{Lobelia}-'', које је шведски ботаничар Олов Хедберг са Универзитета Упсала назвао "ботаничком крупном дивљачи". Повећањем [[Надморска висина|надморске висине]], температуре се спуштају. Ваздух такође постаје ређи, омогућавајући велики интензитет зрачења, чак и током облачних дана. Током дана осетно је јако зрачење [[Ултраљубичасто зрачење|ултраљубичасте]] и [[Инфрацрвена светлост|инфрацрвене]] светлости, а ноћу под ведрим небом има значајан ефекат хлађења. Положај на [[Екваторија (регија)|eкватору]] диктира осетне дневне варијације у температури, док су сезонске разлике мање важне, као да је лето сваког дана, а зима сваке ноћи.

 

У Рвензорију не постоје сушни периоди. Ипак неколико биљних становника планинске области Африке сличне су врстама које нормално расту у пустињским климатским условима. Разлог је у њиховом сличном располагању водом. Иако је она обилато присутна, вода није увек лако доступна биљкама када им је то потребно. Ноћни мразеви утичу на стабло биљака, као и на унос воде преко корена. Како почиње дан, температура ваздуха и ниво радијације брзо расту, исушујући изложене делове биљака. Од виталног је значаја очувати процес [[Транспирација|транспирације]] лишћа, и одржавати правилну равнотежу воде. Како би се супротставиле ефектима смрзавања, биљке планинских подручја Африке су развиле системе изолације који им дају упечатљив изглед. По правилу, ови начини адаптације постају израженији како се надморска висина повећава.<ref name=flowers/>

 

== Галерија ==