Невенка Урбанова — разлика између измена

У последњим деценијама живота бавила се писањем својих успомена. Године 2000. објавила је књигу ''Свици који словима светле'' у сопственом издању (са предговорима академика [[Дејан Медаковић|Дејана Медаковића]] и редитеља [[Мирослав Беловић|Мирослава Беловића]]), а 2006. у поновљеном издању (издавач Народно позориште у Београду).<ref>[http://web.archive.org/web/20080514135319/http://www.danas.co.yu/20061123/kultura1.html Невенка Урбанова поново у народном позоришту („Данас“, 23. новембар 2006.)], Приступљено 15. 4. 2013.</ref>. Током априла и маја 2006. у [[Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“|Универзитетској библиотеци]] трајала је изложба посвећена [[Хуго Клајн|Хугу Клајну]], на предавању „Глумци о редитељу Клајну“ 4. маја 2006. учествовала је писменим саопштењем које је прочитао [[Предраг Ејдус]].<ref>[http://web.archive.org/web/20060924180604/http://www.unilib.bg.ac.yu/izlozbe/izlozbearhiva/legende/index.lat.php Изложбе и трибине у Универзитетској библиотеци], Приступљено 15. 4. 2013.</ref>.

* Највећи део свог живота, и уметничког века, посветио је Невенки Урбановој њен судруг, дружбеник, „пријатељ до последњег даха, академски сликар Димитрије Дишко Марић. Посветио јој је и своје суптилне слике нежног колорита, као што је била нежна и његова љубав према Невенки.“ (Јован Ћирилов).<ref>{{Cite web |url=http://www.seecult.org/node/31557 |title= POZORISNA DIVA NEVENKA URBANOVA | SEEcult.org Portal za kulturu jugoistočne Evrope|accessdate= |last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=-{www.seecult.org}-}}{{Ботовски наслов}}</ref>.