Ираклије II (византијски цар) — разлика између измена

Ираклона је сада проглашен за цара-самодршца (βασιλεος αυτοκρατορ) што је у погледу титулисања врховног владара био први случај у византијској историји. Влада је протерала неколико војсковођа оданих покојном Константину у тренутку када је одбрана Египта попустила под притиском [[Ислам|муслиманских]] [[Арапи|Арапа]]. Из Цариграда је у [[Египат]] враћен већ свргавани [[александријска православна црква|александријски патријарх]] Кир који је уговорио предају остатка царских територија у Египту освајачима. После овога ударца, којим је царство изгубило најбогатију провинцију истока, војсковођа [[Валентин Аршакуни]] је побунио [[Мала Азија|малоазијску]] војску и одвео је у [[Халкидон|Халкедон]], град на азијској обали [[Босфор]]а. Ираклона је морао да посети окупљене војнике и да јавно усвоји и прогласи за свог савладара малог Констанса. Царица Мартина је ипак успела да извуче корист и за своје синове пошто је Давид проглашен за трћег цара владарског колегијума под именом Тиберије. Међутим, овакав компромис се показао само привременим. Нова побуна војске, изведена уз подршку сената, довела је у септембру [[641]]. до свргавања Ираклионе, Давида-Тиберија и њихове омрзнуте мајке. Супротно званичном римском праву, Ираклиони је одсечен нос како би се убудуће сматрао неадекватном особом за престо. Мартини је одсечен језик, а Давиду-Тиберију језик, док је његов млађи брат Марин кастриран. Ираклона је мајком и братом послат у изгнанство на острво [[Родос]] где је, по речима јерменског хроничара Сава, убрзо погубљен.

 

* [[Георгије Острогорски|Г. Острогорски]], ''Историја Византије'', Београд 1997 (више издања), 127—129.

* ''-{The Oxford Dictionary of Byzantium'', I—III, ed. A.P. Kazdhan, New York, Oxford}-, 1991, 918.