Орион (маглина) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
'''Орион маглина''' (такође позната као '''Месје 42, М42''', или '''НГЦ 1976''') је [[Маглина|дифузна маглина]] која се налази у [[Млечни пут|Млечном путу]], јужно од [[Орионов појас|Орионовог појаса]] у [[Орион (сазвежђе)|сазвежђу Ориона]]. То је једана од најсјајнијих [[маглина]] и видљива је [[голим оком]] на ноћном небу. М42 се налази на удаљености од 1.34 4 ± 20 [[Светлосна година|светлосних година]] и најближи је регион масовног [[формирања звезда|формирање звезда]] за Земљу. За М42 маглину се процењује да је удаљена преко 24 светлосних година. Она има масу од око 2000 пута већу од масе Сунца. Старији текстови често се односе на Орион маглину као '''Велику маглину''' у Ориону или '''Велику Орион маглину. '''
Орион маглина је једана од најважнијих за критичко разматрање и једна од најважнијих усликаних објеката у ноћном небу којој су најинтензивније проучаване небеске карактеристике. Маглина је открила много о процесу како су [[Звезда|звезде]] и [[Планета|планетарни]] системи формирани од распада облака гаса и прашине. Астрономи су директно приметили [[Protoplanetarni disk|протопланетарне дискове]], [[Смеђи патуљак|браон патуљака,]] интензивне и бурне покрете гаса и ефекте [[фото-јонизација|фото-јонизујућих]] масивних оближњих звезда у маглини.
== Physical characteristics ==
Ред 9:
Маглина је видљива голим оком чак и из области претрпане [[светлосним сметњама]]. Висе се као средња "звезда" у Орионовом мачу кога чине три звезде у положају јужно од Орионовог појаса. Звезда се нејасно види када посматрач оштро посматра голим оком а маглина је очигледна кроз [[двоглед]] или мали [[телескоп]]. Максимум површинског осветљења централног региона је око 17 Mag/arcsec2 (око 14 [[милинитца]] што је изведена јединица за осветљење.), а спољашњи плавкасти сјај има површину максималне белине од 21.3 21.3 Mag/arcsec2 ( око 0.27 милиитца). (На фотографијама које су приказане овде осветљеност, или [[Сјајност (минералогија)|сјајност]], је побољшана великим фактором.)
Орион маглина садржи веома младо отворено јато, познато као [[трапезоид]] због [[Астеризам (астрономија)|астеризма]] од своје четири примарне звезе. Две могу да се лепо [[виде|глагол видети]] у свом бинарном систему компонента када је вече и њих чине укупно шест звезда. Звезде трапезоида, заједно са многим другим звездама, и даље су у својим [[ране године|раним годинама]]. Трапезоид је саставни део много веће Орион маглине која има око 2.800 звезда у пречнику од 20 светлосних година. Пре две милиона година ово јато је можда било дом за [[путујуће звезде]] [[AE Aurigae]], [[53 Arietis]], и [[Mu Columbae]], које се тренутно крећу даље од маглине на брзинама већим од 100 km/s
=== Обојеност ===
Посматрачи су одавно приметили препознатљиву зелену нијансу на маглини, поред црвених и плаво-љубичастих региона . Црвена нијанса је резултат [[Hα]] рекомбинације линије [[Зрачење|зрачења]] (Hα : специфичана дубоко црвена,видљива,спектрална линија) на [[Таласна дужина|таласној дужини]] од 656.3 [[nm]]. Плаво-љубичаста обојеност је одраз зрачења масивних звезда [[Харвардска спектрална класификација|О класе]] у средишту маглине.
Зелена нијанса је била загонетка за астрономе у раном 20. веку, јер ниједна од познатих [[спектралних линија|спектралне линије]] у том тренутку није могла да је објасни. Било је неких спекулација да су линије изазване новим елементом [[небулијум|небулијумом]] (предложени елемент који сачињава маглину), чије је име смишљено за овај мистериозни материјал. Са подручја бољег разумевања [[Atomska fizika|атомске физике]], међутим, касније је утврђено да је зелени спектар изазван малим вероватноћама електронске транзиције у двоструко [[Јон|јонизовани]] [[кисеоник]], тзв. "з[[абрањене транзиције]]". Ово зрачење је готово немогуће размножавати у лабораторији, јер зависи од мировања и судара без окружења које се налази у дубоком свемиру.
== Историја ==
Ред 22:
Било је спекулација да су [[Цивилизација Маја|Маје]] из Ц[[Средња Америка|ентралне Америке]] описале маглину у оквиру свог мита "Три огњишта"; ако је тако, три би одговарале двема звездама у подножју Ориона, [[Ригел]]у и [[Саиф]]у, и другим звдездама [[Alnitak|Алнитаку]] који је на врху "појаса" замишљеног ловца или на темену скоро савршеног једнакостраничног троугла и [[Орионовом Мачу]] (укључујући Орион маглину) који је у средини троугла, који се види као мрља од смоле тамјана из модерног мита, или из древног (фигуративно) жара у ватреном старању.
Ни у [[Клаудије Птолемеј|Птолемејевом]] [[Алмагест]]у нити у [[Ал Суфијевој]] [[Књига фиксних звезда|Књизи фиксних звезда]] није записано ништа о овој маглини, иако су обе мрље наведене као нејасноће које су негде другде на ноћном небу; нити их је [[Галилео Галилеј|Галилео]] споменуо, иако је такође направио телескопско запажање окруживајући их у 1610. и 1617. години. То је довело до спекулације да разбуктавање,које долази путем осветљавања звезда, може да повећава осветљеност маглине.
Прво откриће дифузне нејасне Орионове маглине се углавном приписује француском астроному [[Николасу-Клауду Фабри де Пјереску]](Nicolas-Claude Fabri de Peiresc), 26. новембра 1610, када је направио рекорд посматрајући је са купљеним рефрактујућим телескопом од стране свог заштитника Guillaume du Vair-ма .
Ред 29:
: ''"види се како су на сличан начин неке звезде збијене у веома узан простор и како се унаоколо и између звезда бела светлост,као светлост од белог облака, излива"''
Његов опис центрлиних звезда,другачијих од глава комета због тога што су оне биле "правоугаоници" можда је био један од првих описа [[
Маглина је независно откривена од стране неколико других истакнутих астронома у наредним годинама, укључујући [[Ђованија Батисту Ходијерна]] (чија је скица први пут објављена у [[De systemate orbis cometici, deque admirandis coeli characteribus]]).
Ред 35:
[[Шарл Месје]] је први приметио маглину 4. марта 1769., а такође је приметио три звезде у Трапезоиду. Месјер је објавио прво издање свог каталога дубоких небеских објеката у 1774. (завршеног 1771. године). Како је Орионова маглина 42. објекат у његовој листи, постала је идентификована као М42.
[[Датотека:Orion-Nebula_A_A_Common.jpg|thumb|200x200px|Једна фотографија од стране Аndrew Ainslie Common-ових 1883 фотографија Ореонове маглине. Прва која показује да дуго излагање може да сними нове звезде и маглине које су невидљиве људском оку.]]
У 1865. енглески [[Аматерска астрономија|астрономски аматер]] [[Вилијам Хугинс]] користи свој метод визуелне [[Спектроскопија|спектроскопије]], да би испитао приказивање маглине, као што су и друге маглине је испитане, који је састављен од "светлосног гаса". Дана 30. септембра, 1880 Хенри Дрејпер користи нову [[сува таблица|суву таблицу]] фотографског процеса са 11-инчним (28 цм) [[Рефрактор|рефракторским телескопом]] да направи 51-минутно излагање Орионове маглине, што је било првостепени случај [[Астрофотографија|астрофотографисања]] маглина у историји. У другом сету фотографија маглине у 1883. се видео напредак у астрономској фотографији, када је астрономски аматер [[Аndrew Ainslie Common]] користио суву плочу процеса за снимање неколико слика у изложености до 60 минута са 36-инчним (91 цм) [[Рефрактор|рефрактујућим телескопом]] који је конструисан у дворишту његове куће у Илингу, изван Лондона. Ове слике по први пут показују звезде и детаље маглине које су преслабе да се виде од стране људског ока.
Године 1902., [[Вогел]] и Еберхард откривају различите брзине у оквиру маглине и 1914. године астрономи у [[Марсељ]]у искоришћавају интерферометар који ће да детектује ротацију и неправилне покрете. Кембел и Мур потврђују ове резултате помоћу спектографа, показујући турбуленције унутар маглине.
Ред 47:
== Структура ==
[[Датотека:Trapezium_cluster_optical_and_infrared_comparison.jpg|right|thumb|Оптичке слике откривају облаке гаса и прашине у Орион маглини; инфрацрвена слика (десно) открива нове звезде које сијају унутра.]]
Целина Орион маглине протеже се преко 1 ° региона неба и укључује [[неутрални облици гаса и прашине|неутралне облаке гаса и прашине]], [[Звездано јато|звездана јата]], [[HII regioni|јонизујуће количине гаса]] и [[Рефлексиона маглина|рефлектујуће маглине]].
Орионова маглина је део много веће маглине која је позната као [[Орионов молекуларни облачни комплекс.]] Орионов молекуларни облачни комплекс се простире кроз [[сазвежђе]] Орион и обухвата [[Бернардова маглина|Бернардову малину]], [[Коњска глава|Коњску главу]], [[М43]], [[М78]], и [[NGC 2024|маглину Пламен]]. Звезде се формирају током целог облачног процеса, али већина младих звезда буду концентрисане у густим јатима као што је она која осветљава Орионову маглину.
Садашњи астрономски модел за маглине се састоји од јонизујућег (H II) региона, фокусираног на [[Theta Orionis C]](члан отвореног јата Орионове маглине), који се налази на страни издуженог молекуларног облака у шупљини формираној од стране масивних младих звезда. (Theta Orionis C емитује 3-4 пута више фотојонизационе светлости у односу на следећу најсјајнију звезду,Theta2 Orionis A) [[HII regioni|HII]] регион има температуру у распону до 10.000 К, али та температура падне у области која је драматично близу ивице маглине. Магинска емисија долази првенствено из фотојонизујућег гаса на задњој површини шупљине.HII регион је окружен неправилним, конкавним увалама више неутралних,високих густина облака, са бусењем неутралног гаса који лежи ван области залива. Ово заузврат лежи на ободу Орионовог молекуларног облака. Гас у молекуларном облаку приказује низ брзина и турбуленција, нарочито око средњег региона. Релативни покрети су до 10 km/s (22.000 mi/h)), са локалним варијацијама до 50 km/s, а можда и више.
Ред 62:
Орион маглина је пример [[звезданог расадника]] где настају нове звезде. Запажања маглине су открили око 700 звезда у разним фазама формирања унутар маглине.
Последња запажања [[Teleskop Habl|свемирског телескопа Хабла]] су дала највећа открића [[Protoplanetarni disk|протопланетарних дискова]] унутар Орионове маглине, које су назвали јонизовани протопланетарни дискови. HST је открио више од 150 тих дискова,унутар маглине, и за њих се сматра да су системи у најранијим фазама [[соларно формирање система|соларног формирања система]]. Сам њихов број се користи као доказ да је формирање звезданих система прилично уобичајено у нашем [[Свемир|универзуму]].
[[Zvezdana evolucija|Звезде се формирају]] када групе [[Водоник|водоника]] и других гасова у [[HII regioni|H II]] региону дођу у контакт под сопственом тежином. Како гас пропада, централна група јача и гас се греје до екстремне температуре претварањем [[гравитационе потенцијалне енергије]] у [[топлотна енергија|топлотну енергију]]. Ако температура постане довољно висока, [[Nuklearna fuzija|нуклеарна фузија]] ће се запалити и формираће [[Протозвезда|протозвезде]].Протозвезда је "рођена" када почне да емитује довољно енергије зрачења помоћу које се успоставља равнотежа сопствене тежине и зауставља [[гравитациони колапс.]]
Типично, облак материјала остаје на значајаној удаљеност од звезде пре него што је фузија реакција запали. Овај остатак облак је протопланетарни диск у Протостар је, где планете може формирати. Рецент [[Инфрацрвена светлост|инфрацрвени]] запажања показују да су зрна прашине у овим протопланетарни дискови расте, почиње на путу ка формирању планетесималс.
Ред 87:
Међузвездани облаци попут Орионове маглине се налазе широм [[Галаксија]] попут [[Млечни пут|Млечног пута.]] Настају као хладне мрље везане гравитацијом сачињене из неутралног водоника измешаног са траговима других елемената. Облак може да садржи стотине хиљада [[соларних маса]] и да се пружа стотанама светлосних година. Мала гравитациона сила која може да натера облак да се уруши је избалансирана слабим притиском гаса у облаку.
Било због судара спиралне гране или ударног таласа кога емитују [[Supernova|супернове,]] атоми су претворени у теже молекуле и резултат су молекуларни облаци. То претходи настанку звезда у облаку, сматра се да је потребан период од 10 до 30 милиона година,док региони не пређу у [Џинова маса|[Џинсову масу]] и док се дестабилизована маса не спљошти у диск. Диск се концетрише у језгру и ствара звезду, која може бити окружена протопланетарним диском. То је тренутна фаза еволуције маглине, где додатне звезде још увек настају од урушавајуих молекуларних облака. За најмлађе и најсјајније звезде које тренутно видимо у Орионовој маглини се сматра да су млађе од 300 хиљада година а најсјајније могу имати само 10 хиљада година.
Неке од ових урушавајућих звезда могу бити врло велике и могу да емитују велику количину јонизујућег [[Ултраљубичасто зрачење|ултра љубичастог]] зрачења. Пример овога се може видети у Трапезодином јату. Временм улраљубичасто зрачење велиих звезда у центу маглине ће одгурнути околни гас и прашину у процесу који се зове [[фотоиспарење]]. Овај процес је одговоран за настанак унутрашње шупљине маглине омогућавајући звезди у средини да се види са Земље. Највеће овакве звезде имају кратак животни век и постаће супернове.
| |||