Анже — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м правопис; козметичке измене |
||
Ред 6:
| градска_застава =
| грб = Blason d'Angers.svg
| регион = [[
| департман = [[Мен и Лоара]]
| префектура =
Ред 14:
| површина = 42,60
| становништво = 148.803<ref>{{Insee}}</ref>
| извор_становништво =
| година_становништво = 2011-01-01
| густина = 3493,03
Линија 41 ⟶ 42:
Анже се налази у самом центру департмана [[Мен и Лоара]], на путу који повезује [[Париз]] и [[Атлантски океан]]. Град је смештен јужно од ушћа [[Лоара|Лоаре]], [[Мајена|Мајене]] и [[Сартр (река)|Сартра]] које заједно формирају реку [[Мена (река)|Мену]]. Мена пролази кроз град и иде јужно према Лоари. Ушће три река и близина Лоаре чине природну раскрсницу која ја била погодан темељ за антички ''-{Juliomagus}-''.
Град је удаљен 91 километар од [[Нант
Надморска висина Анжеа варира од 12 до 64 м.<ref>[http://professionnels.ign.fr/ficheProduitCMS.do?idDoc=5323862#top ''Elevations''], Institut geographique national</ref> Он је брдовит град, посебно обележен каменитим гребеном који доминира анжујском долином. На овом подручју постојао је древни град, тако да данас у Анжеу постоје градски дворац, катедрала и средњовековне одаје.
Линија 98 ⟶ 99:
=== Градска морфологија ===
[[
Најстарије улице и зграде у Анжеу налазе се на рту, где и дворац. Градске структуре у овом делу града датирају из 13, 14. и 15. века.<ref>[http://fasti.univ-paris1.fr/extrait_angers.php Fasti Ecclesiae Gallicanae]</ref> Војно присуство у граду потврђено је од 3. века,<ref>[http://www.archives49.fr/histoire-de-lanjou/il-etait-une-fois-lanjou/iiie-siecle/ Archives 49 : il était une fois l'Anjou].</ref> а неки остаци зидова античког града су још увек видљиви у основи дворца.<ref>Angers, le château, Inventaire général des monuments et richesses artistiques de la France, 1991</ref> Ови зидови били су изграђени да би заштитили град од напада [[Германска племена|германских племена]] 275. и 276. године.
Линија 105 ⟶ 106:
Пре првог катастра (1810), град је одржавао много својих средњовековних граница: на рту око замка, са неким становима на другој обали Мене, четврт звана Ла Дутр. Тај део града доживео је брз развој током [[Индустријска револуција|индустријске револуције]] и постао велика речна лука. Индустрија је била охрабрена фирмама попут Бесонон (фабрика текстила) и Коентро (дестилерија). После 1850, многа предграђа појавила су се око железничке пруге и даље, око каменолома шкриљца у Трелазеу. Упркос постојању луке у четврти Ла Дутр, демографски раст и урбана екстензија била је и даље важнија на источној обали Мене, на којој је био основан древни ''-{Juliomagus }-''.
Центар средњовековног града реновиран је и проширен 1791. године. ''-{Place du Ralliement}-'', главни градски трг, тада је изграђен на месту на коме су биле три цркве, које су уништене током француске револуције. Касније су и градске зидине биле замењене булеварима засађеним дрвећем. Архитектонски стил коришћен за градњу био је углавном [[хаусман]], али неке зграде изграђене су и у стилу [[паладијанизам|паладијанизма]], [[Сецесија|сецесије]] и [[арт деко
После 1945. године и [[Други светски рат|Другог светског рата]], изграђено је неколико блокова солитера, а први од њих био је Бел-Беј, 1953. године. Индустријска активност се драстично променила: лучка активност је опала, док су се нове фабрике, попут ''-{Technicolor SA}-'', појављивале. Током 1970их, модернистички приступ на урбану екстензију био је замењен индивидуалном тачком гледишта, а све више кућа грађено је за [[Средња класа|средњу класу]]. Градско подручје је наставило да се проширује, мигрантни посао постао је нормалан, а све више тржних подручја грађено је у близини некадашњих села, која су тада била припојена граду. Због поплавних подручја која окружују град са севера и југа, Анже је могао да се шири само у правцу исток-запад.
Линија 130 ⟶ 131:
Анже је имао свог првог бискупа 372. године током избора Мартина Турског. Прва опатија, Сен Обин, саграђена је у 7. веку с циљем да чува мошти Светог Албинуса. Опатија Сен Серж изграђена је за време владавине меровиншког краља Кловиса -{II}- и Теодорика -{III}- век касније. Године 2008. десет франачких саркофага из тог периода откривена су када је црква Сен Морил померана ради изградње трамвајске конструкције.<ref>[http://www.angers.fr/outils/actualite/index.html?tx_ttnews%5Btt_news%5D=453&tx_ttnews%5BbackPid%5D=50060&tx_ttnews%5BpS%5D=1222767993&cHash=17b442ddd8 City website]</ref>
ОД 850их година је био у веома неповољној ситуацији јер се налазио на граници између [[Нормандија|Нормандије]] и [[Бретања|Бретање]]. Септембра 851. године, [[Карло Ћелави]] и [[Ериспо]] (бретањски владар) састали су се у граду и потписали ''Уговор у Анжеу'', који је осигурао независност Бретање и учврстио границе између ове две државе. Међутим, ситуација је остала опасна по Анже, и Карло Ћелави је 853. године изградио тампон-зону око Бретање која је садржала делове [[Анжу
Године 870, викиншки поглавица Хастинг заузео је Анже и настанио се у њему све док га привремено расељени становници нису протерали. Он је поново преузео контролу над градом 873. године,<ref>Michel Dillange. ''Op. cit'', p 59-60</ref> пре него што га је каролиншки владар свргнуо са власти.
[[Фулко I Анжујски|Фулко -{I}- Анжујски]], потомак династије Каролинга, био је први виконт Анжеа (898-929) и [[Тур (град)|Тура]] (898-909), а такође и гроф [[Нант
Током 12. века, за време унутрашњих подела у Бретањи, Анжу је анектирао жупанију Нант. [[Хенри II Плантагенет|Хенри -{II}- Плантагенет]] је држао жупанију под своју власт више од 30 година. У исто време он је одбацио велико Плантагенетско царство, које се пружало од Пиринеја до Ирске.<ref>''Le duché de Bretagne et la politique Plantagenêt aux XII et XIII siecles'', Judith Everard.
Као део Француске краљевине, Анже је постао ''кључ краљевства'', суочавајући се са још увек независном Бретањом. Године 1228, током владавине малолетног [[Луј IX|Луја -{IX}-]], његова мајка, Бланка од Кастиље, као регент одлучила је да ојача град и обнови замак. Касније, током 1350их и 1360их, школе права, медицине и теологије, познате у Европи, организоване су у универзитете. Године 1373, Луј -{I}-, Анжујски војвода наручио је шест таписерија које илуструју [[Апокалипса Светог Јована|Апокалипсу Светог Јована]], данас познатих као [[Таписерије апокалипсе]].
| |||