Друго бугарско царство — разлика између измена

Јована Асена је на престолу наследио најмлађи брат [[Калојан]]. Калојан је био амбициозан владар и настојао је да доврши ослобађање Бугарске од Византије и да се Византинцима освети за ослепљивање 14.000 војника у бици код Бјеласице. Себе је називао "Романоубица" (Romanoktonos) након Василија који је себе називао "Бугароубица.<ref>"Андреев (Andreev), Йордан (Jordan); Милчо Лалков (Milcho Lalkov)., Българските ханове и царе (The Bulgarian Khans and Tsars) (in Bulgarian). Велико Търново. {{page|year=1996|isbn=. ISBN 978-954-427-216-6|pages=. стр. 160}}</ref> Године 1201. Калојан је освојио Варну, последње византијско упориште у Мезији. Потом је освојио и Варну и побио њено становништво упркос томе што је био Ускрс. Док су Бугари били заокупљени борбама на југу, угарски краљ [[Андрија II Арпадовић|Андрија II]] и његов вазал [[Вукан Немањић|Вукан]] освајају Београд, Браничево, Ниш. Следеће године је Калојан повратио своје територије{{sfn|Andreev|Lalkov|1996|pp=162}}.

Калојана је наследио [[Борил]] који је покушао да настави политику свога претходника. Међутим, Борил није имао Калојанове способности. Након пораза код Филипопоља, Латини су му преотели већи део територија које је Калојан освојио. Борилов брат Стрез одвојио је већи део Македоније за себе, а [[Алексије Словенски]] је отцепио своју територију у близини Родопа. Године 1211. Борил је уступио Београд и Браничево Угарској. Кампања против српског краља [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] (1214) завршена је неуспехом.{{sfn|Andreev|Lalkov|1996|pp=180–183}}<ref>Kazhdan, A.; collective . The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, Oxford: Oxford University Press. {{page|year=1991|isbn=. ISBN 978-0-19-504652-6|pages=. стр. 180-183}}</ref> Борил је 1218. године збачен, а на бугарски престо долази [[Јован Асен II]], син Јована Асена I. Јован Асен II је оженио ћерку угарског краља Андрије, [[Ана Марија Угарска|Ану Марију]]. Затим је потписао споразум са епирским владарем [[Теодор Анђео Дука Комнин|Теодором Анђелом Дуком Комнином]] обезбедивши јужну границу свога царства. Теодор је освојио Солун и тиме осетно смањио територију Латинског царства. Очајни Латини улазе у преговоре са бугарским царем. Године 1230. Теодор је изненадно напао Бугарско царство. У [[Битка код Клокотнице|бици код Клокотнице]] је, међутим, доживео пораз и пао у заробљеништво{{sfn|Andreev|Lalkov|1996|pp==188—189}}{{sfn|Fine|1987|pp=124}}{{sfn|Kazhdan|1991|pp=1134}}. Јован Асен је освојио све градове од Хадријанопоља до Драча. Србија је прихватила врховну бугарску власт како би се супротставила католичкој Угарској{{sfn|Fine|1987|pp=137}}.

Јована Асена II је наследио малолетни син [[Калиман I]] уместо кога је владало регенство. Регенти су склопили мир са Монголима пристајући да плаћају данак.<ref>Vásáry, I. Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. New York: Cambridge University Press. {{page|year=2005|isbn=. ISBN 978-0-521-83756-9|pages=. стр. 70}}</ref>. Слабост државе изазвану недостатком јаког монарха искористило је Никејско царство да освоји територије на југу, у Тракији, Македонији, на Родопима. Никејци су заузели велики број градова укључујући и Хадријанопољ, Сер, Скопље. Мађари заузимају Београд и Браничево{{sfn|Andreev|Lalkov|1996|pp=200-201}}{{sfn|Fine|1987|pp=156-157}} Бугари су реаговали тек 1253. године када су накратко повратили Родопе, Македонију и још неке области. Међутим, сва ова освајања поништена су уговором из 1256. године којим је бугарски цар потврдио никејску власт над овим подручјима. Наступа период борби за власт из којих као победник излази [[Константин I Асен Тих]]. Након [[Ослобођење Цариграда (1261)|ослобођења Цариграда]], византијски цар [[Михаило VIII Палеолог]] напада бугарске територије освајајући приморске градове и неколико градова у Тракији (укључујући и Филипопољ). Бугарски цар склапа савез са Монголима, али је борба против Византије била неуспешна. Константин је у рату повредио ногу. Царева болест изазвала је масовни народни устанак. Побуњеничку војску предводио је свињар [[Ивајло]]. Ивајло је убио Константина и преузео власт. Михаило шаље [[Јован Асен III|Јована Асена III]], свог претендента на бугарски престо, против Ивајла. Након Ивајловог пораза од Монгола, капије Цариграда отворене су Јовану Асену. Ивајло је успео да поврати своју власт, али је због непријатељства бугарског племства принуђен да бежи. Племство је за новог цара одабрало [[Ђорђе I Тертер|Ђорђа I Тертера]]. Током његове дванаестогодишње владавине, Бугарска губи територије у Тракији у корист Византије.

Дана 26. септембра 1371. године, Османлије су поразиле хришћанску војску на челу са српским властелинима [[Вукашин Мрњавчевић|Вукашином]] и [[Угљеша Мрњавчевић|Угљешом Мрњавчевићем]] у [[Битка на Марици|бици на Марици]]. Одмах након победе на Марици, султан Мурат лично покреће поход на северну Тракију потискујући Јована Шишмана северно од Балканских планина. [[Мурат I|Мурат]] осваја велики део бугарске територије. Јован је принуђен на понижавајући мир: постао је турски вазал, а своју сестру је послао у Муратов харем. Турци до 1373. године заузимају Угљешине територије и овладавају читавом Тракијом и областима планина Родопи. Вукашинов син [[Марко Мрњавчевић|Марко]] постао је њихов вазал{{sfn|Andreev|Lalkov|1996|pp=282}}.<ref>Bozhilov & Gyuzelev 1999. pp. 655–656</ref>. Године 1380. Турци освајају Софију{{sfn|Fine|1987|pp=407}}. У периоду од 1384. до 1386. вођен је рат између Бугарске и Влашке. Власима је пришао и Шишманов брат Јован Страцимир. Године 1386. Мурат осваја и пљачка Пирот и Ниш након дуге борбе. Убијено је мноштво Бугара. Нову кампању Турци покрећу 1388. године. Њен резултат јесте пад већег дела источне Бугарске у руке Османлија. Територија Јована Шишмана свела се на земље западно од Великог Трнова и неколико замкова дуж Дунава. На истоку су Бугари успели задржати Варну и Калиакру. Јован Страцимир је вероватно у то време већ био турски вазал<ref>Andreev & Lalkov 1996. pp. 283–284, 286</ref>

* Андреев (Andreev), Йордан (Jordan); Милчо Лалков (Milcho Lalkov). Българските ханове и царе (The Bulgarian Khans and Tsars) (in Bulgarian). Велико Търново (Veliko Tarnovo): Абагар (Abagar). {{page|year=1996|isbn=. ISBN 978-954-427-216-6|pages=}}.

* Бакалов (Bakalov), Георги (Georgi); Петър Ангелов (Petar Angelov), Пламен Павлов (Plamen Pavlov), Тотю Коев (Totyu Koev), Емил Александров (Emil Aleksandrov) и колектив. История на българите от древността до края на XVI век (History of the Bulgarians from Antiquity to the end of the XVI century) (in Bulgarian). София (Sofia): Знание (Znanie). {{page|year=2003|isbn=. ISBN 978-954-621-186-6|pages=}}.

* Божилов (Bozhilov), Иван (Ivan). Фамилията на Асеневци (1186–1460). Генеалогия и просопография (The Family of the Asens (1186–1460). Geneaology and Prosopography) (in Bulgarian). София (Sofia): Издателство на БАН (Bulgarian Academy of Sciences Press). {{page|year=1994|isbn=. ISBN 978-954-430-264-1|pages=}}.