Камило Хосе Села — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке; козметичке измене
Ред 42:
Једанаести Селин роман изашао је године 1988. Села је већ био живи класик шпанске књижевности и учитељ млађих генерација, иако је био нестандардни учитељу, који то никако није хтео бити. <ref name="automatski generisano1" />
 
Приче заузимају значајан део Селине приповедачке активности. Међу њима су, на пример, „[[Галиција (Шпанија)|ц]]ц и његова дружина“ и друге карпетоветонске белешке, из 1949. године, „Стари пријатељи“, из 1960-61. године, „Салонска корида“ из 1963. Тореадори и [[корида]] представљају посебно поглавље у оквиру Селиних занимања, заснованих на једној „келтиберској естетици“ чији су претходници препознатљиви: Гоја, Кеведо, Ваље-Инклан, Буњуел, итд. Затим следе „Нове мадридске сцене“, приче из 1965-66, и „Каприци Франсиска де Гоје и Лусјентеса“, објављена после доделе Нобелове награде 1989. године.<ref name="automatski generisano1" />
 
Године 1962. Села објављује „Прегршт басни без љубави са тридесет два Пикасова цртежа“. Овај необичан скуп поучних прича, како се читаоцу сугерише у самом наслову, јесте својеврсна прерада добро познатих повести, легенди, митова: о Адаму и Еви, о Нарцису, Федри, [[Троја|тројанским]] јунацима, али и о извесном Дон Бобу, „тврдоглавом и рецидивном Јеврејину“ којега је спалила [[Инквизиција]] на Мајорци на месту на којем је данас ноћни клуб, о монахињи Фани Прајс, из 10. века пре Христа, итд. Све то, наравно, илустровано Пикасовим цртежима. И овде, као и у другим Селиним прозним делима, начин приповедања је толико пун набоја да, ако и не замењује радњу, а оно је свакако чини наглашенијом него иначе. Села радије користи набрајање него описивање, чиме писцу који поседује онако богат речник нимало није тешко да постигне већи приповедачки ефекат.