Токугава Јошинобу — разлика између измена

'''Токугава Јошинобу''' ([[Јапански језик|Јап.]] 徳川慶喜 "Tokugawa Yoshinobu" - познат и као ''Кеики'') (28. октобар 1837. - 221837—22. новембар 1913.) био је петнаести и последњи [[шогун]] [[Токугава шогунат]]а и [[Јапан]]а. Након што је дао оставку 1867. године на место владара, повукао се из јавности. Умро је 1913. године у Јапану.

Токугава Јошинобу је рођен у [[Едо|Еду]], као седми син Токугава Нариакија, [[даимјо]]а породице Мито која је била једна од три споредне породице Токугава клана. Име које је добио на рођењу било је Мацудаира Шичиромаро.<ref>Takano, ''Tokugawa Yoshinobu'',. ppp. 26. Sons of the lord of Mito did not bear the name Tokugawa unless they themselves became the next lord.</ref> Његова мајка, принцеза Арисугава Јошико била је део царске породице што је Јоинобуа чинило трећим рођаком цара Нинка. Јошинобу, тада Шичимаро, одгајан је по стриктним правилима, надзором и туторством.<ref>Tokugawa, ''Tokugawa yonbyakunen no naishobanashi,'' pp. 138–140.</ref> Са само седам месеци старости бива послат из Еда у Мито 1838. године где је учио [[књижевност]], [[борилачке вештине]], [[Политика|политику]] и [[право]].<ref>{{harvnb|Takano, p. ||pp=28.}}</ref>

На наговор оца, Шичимаро бива усвојен у породицу Токугава да би имао бољу шансу у наслеђивању шогуната.<ref>{{harvnb|Takano, p. ||pp=38.}}</ref> Том приликом променио је име у Акимуне, а 1847. године постаје глава породице преузимајући име Јошинобу.<ref>{{harvnb|Takano, p. ||pp=48.}}</ref> Након што је тринаести шогун [[Токугава Иесада]] преминуо, 1958. године Јошинобу је био кандидован као потенцијални наследник.<ref>Borton, ''Japan's Modern Century'',. ppp. 40.</ref> Особе које су га подржавале, наглашавале су његове вештине и успехе у вођењу породице, међутим они који су га оспоравали, фракција коју је водио Ии Наосуке су издејствовали своје намере и поставили свог кандидата [[Токугава Јошитоми]]ја, болешљивог дечака, на трон као четрнаестог Токугава шогуна [[Токугава Иемочи|Иемочија]].<ref>{{harvnb|Borton, ||pp. =39–40.}}</ref> Због те поделе, између франције која је подржавала и фракције која је оспоравала Јошинобуа настала је тз. [[Ансеи чистка]] где су сви неистомишљеници на неки начин одстрањени из политике. Јошинобу и други који су га подржавали, стављени су у кућни притвор.<ref>{{harvnb|Takano, ||pp. =12–13.}}</ref>Под принудом Јошинобу се повукао од управитељства над Хитоцубашијем.

Период Ииеве доминације Токугава владе обележена је разним политичким превирањима и сплеткама. Након што је Ии убијен 1860. године, Јошинобу је враћен на позицију управитеља породице Хитоцубаши и 1862. године бива номинован да буде једна врста шогуновог старатеља (шогун кокен-шоку).<ref>Murray, ''Japan'',. ppp. 362; Kobiyama, ''Matsudaira Katamori no shōgai'',. ppp. 75; Bolitho, ''Collapse of the Tokugawa Bakufu'',. ppp. 9.</ref> У исто време двоје најближих савезника the [[Мацудаира Јошинага]] и [[Мацудаира Катамори]], добили су високе позиције у влади. Први је постао шеф политичких послова<ref>{{harvnb|Kobiyama, p. ||pp=75.}}</ref>, док је други постао нека врста чувара (градоначелника) града [[Кјото|Кјота]] (Кјото шугошоку).<ref>{{harvnb|Takano, ||pp. =132–133.}}</ref> Њих двоје и Јошинобу предузеће значјне кораке да смире политичке немире у Кјоту, сакупљајући што је више могуће савезника како би обуздали снаге побуњеничког [[Чошу (феудална област)|округа Чошу]]. Они су били кључни људи у политичкој партији кобу-гаттаи која се залагала за помирење између шогуната и царског двора.<ref>Kobiyama,. pp. 84–87; Totman,. ppp. 45; Takano,. ppp. 20.</ref>

Након смрти Токугава Иемочија 1866. године, Јошинобу је изабран да га наследи постајући петнаести и последњи шогун Јапана.<ref>{{harvnb|Borton, p. ||pp=63.}}</ref> Он је једини шогун у целој историји Тогугава шогуната да је провео целу своју владавину ван главног града Еда и за све то време, ниједном није крочио у замак Едо.<ref>Tokugawa, ''Tokugawa yonbyakunen no naishobanashi'', vol. 2,. ppp. 162.</ref> Одмах након што је дошао на ту позицију почиње да прави радикалне промене у систему. Влада је преузела драстичне реформе како би ојачали шогунат. Као пример затражена је помоћ Француске владе у модернизовању војске како у набавци војне опреме тако и у обуци јапанских снага.<ref>Sims, ''French Policy Towards the Bakufu and Meiji Japan, 1854–95'',. ppp. 236.</ref>

Национална армија и морнарица, која је већ била оформљена под Токугавином командом ојачала је уз помоћ [[Русија|Русије]] и [[Британска краљевска морнарица|Британске краљевске морнарице]]. Опрема је купљена од [[САД]].<ref>Treat, ''Japan and the United States: 1853–1921'',. ppp. 89</ref> Деловало је као да ће Шогунат успети да ојача и победи побуњенике али упркос свему, било је прекасно јер су побуњеници већ имали и модерно оружје и савремене тактике. Шогунат ће пасти за мање од годину дана.

Бојећи се да ће под руком јаког и успешног владара шогунат наставити своју доминацију, самураји из области [[Сацума (феудална област)|Сацуме]], [[Чошу (феудална област)|Чошуа]] и [[Тоса (феудална област)|Тосе]] формили су алијансу. Заједно под банером [[сонно џои]] политике (Поштујмо цара, протерајмо варваре) ујединили су се страхом да би нови шогун био нека врста реинкарнације Токугава Иејасуа који ће наставити да спутава владавину цара и спречити нови поредак у јапанској култури. Упркос непријатељству и другачијим погледима на будућност, напаравили су компромис у коме је област Тоса захтевала да приступе мало мирољубивијем приступом. Тако што ће да натерају да Јошинобу да оставку без ратног крвоплолића тако што ће да оставе разне [[даимјо]]е у владајућем телу. Јаманоучи Тојонори, лорд Тосе, заједно са његовим саветником [[Гото Шоџиро]]м написали су петицију са тим захтевом.<ref name="b96">Beasley, ''The History of Modern Japan,'' ppp. 96.</ref>

Јошинобу даје оставку 9. новембра 1867. године (званично десет дана касније) уступајући владајућу позицију цару.<ref>{{harvnb|Takano, p. ||pp=256.}}</ref>Одмах након тога прелази из [[Кјото|Кјота]] за [[Осака|Осаку]], али области Сацума и Чошу које јесу подржавале да нову владу чине неки од даијоа, противиле су се идеји да Јошинобу буде на челу те владе.<ref name="b96"/> Због тога тајно прибављају едикт од цара који говори о предузимању силе против Јошинобуа (који ће се касније испоставити лажним)<ref>Yamakawa, ''Aizu Boshin Senshi'',. pp. 7–9.</ref> регрутовајући велики број војске Сацуме и Чошуа за Кјото.<ref name="b97">{{harvnb|Beasley, p. ||pp=97.}}</ref>Због тога је Јошинобу морао да оде до царског двора где су му лично скинуте све титуле и поседста<ref>Beasley,. ppp. 97; Yamakawa, ''Aizu Boshin Senshi'',. ppp. 148-151.</ref> упркос томе што није било никаквих против акција од стане Јошинобуа што би се могло класификовати као агресивно или побуњенички. Сви који су били против тога нису ни присуствовали овом догађају.<ref name="b97" /> Јошинобу се противио оваквом третману улажући писмо протеста царском двору.<ref>Totman,. ppp. 416. For a copy of the original text of the message, see Yamakawa,. pp. 89–90.</ref> Упркос победничкој војсци Чосуа, Сацуме, Аизуа у Кјоту осигурао је велику групу људи, снага бившег бакуфуа, која је то писмо донела двору.<ref>{{harvnb|Totman, p. ||pp=417.}}</ref>

Када је та војска дошла до врата Кјота, снаге [[Сацума (феудална област)|Сацума]] и [[Чошу (феудална област)|Чошуа]] су им одбили улазак и напали их што доводи до битке на Тоба-Фушими, прве у тз. [[Бошин рат]]у.<ref>Sasaki,. pp. 23–24; Bolitho,. pp. 420–422.</ref> Мада је Токугавина војска имала педност у броју, Јошинобу је напустио своју војску усред борбе када је схватио да је супротна страна подигла царски банер и побегао за Едо.<ref>{{harvnb|Kobiyama, p. ||pp=124.}}</ref> Покоравајући се царевој вољи, мирно предаје Едо замак 11. априла у руке царске војске.<ref>{{harvnb|Takano, p. ||pp=267.}}</ref><ref>{{citeCite book|title=Tokyo, an administrative perspective|url=http://books.google.com/books?id=DoBzAAAAIAAJ|accessdate=9 April 2011|year=1958|publisher=Tokyo Metropolitan Government|pagepages=21}}</ref> и спашава град од даље борбе и ратовања.

Многи ''[[хатамото]]'' самураји су се такође преселили у Шизуоку али без моћи и новца добар део није могао себе да издржава. Због тога су многи замерали Јошинобу, неки до те мере да су му желели смрт.<ref>Tokugawa Munefusa, ''Tokugawa yonbyakunen no naisho banashi'', vol. 1,. ppp. 131</ref> Јошинобу је био свестан тога и због страха од убиства често је мјењао место и начин спавања да би збунио и поколебао могуће убице.<ref>{{harvnb|Tokugawa, ||pp. =131–133}}</ref>

Пошто је остатак живота провео крајње мирно, Јошинобу се бавио разним хобијима попут [[Сликање|сликањем]], [[лов]]ом, [[стреличарство]]м, [[Фотографија|фотографијом]] и [[Бициклизам|бициклизмом]].<ref>{{harvnb|Tokugawa, p. ||pp=136-138.}}</ref> Неки од Јошинобуих фотографија су тек скоро биле објављене захваљујући свом чукун унуку Токугава Јошимотоу.<ref>For an example of Yoshinobu's photography, see: Tokugawa Yoshitomo, ''Tokugawa Yoshinobu-ke e yōkoso'',. ppp. 73.</ref>

Нешто касније, 1902. Јошинобуцар дозвољава да поново успостави своју Токугава породичну лозу као део племства као награду за услуге Јапану.<ref>{{harvnb|Takano, p. ||pp=273.}}</ref>

{{Reflistreflist|2}}

* [[Tokugawa Yoshitomo]] 徳川慶朝 (2003). ''Tokugawa Yoshinobu-ke ni Yōkoso: Wagaya ni tsutawaru aisubeki "Saigo no Shogun" no Yokogao'' 徳川慶喜家にようこそわが家に伝わる愛すべき「最後の将軍」の横顔. (Tokyo: Bungei-shunju). {{page|year=|id=ISBN 4-16-765680-9|pages=}}