Античка комедија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
Назив '''комедија''' (гр. κωμωδια, lat. ''comedia'') је сложеница за коју се претпоставља да је настала од грчке речи комос (гр. κωμος) „весела поворка“ и оиде (гр. ωδη) песма. Термин је означавао драмска дела веселе садржине која су се приказивала за време Великих или Градских Дионисија у 5. веку п. н. е. У њиховој структури хор је заузимао значајно место. Колико је познато, у сродној драмској врсти, која се развила око 500. п. н. е. у књижевности западних Грка на Сицилији (Епимарх), хор није учествовао. Та су се дела означавала као драме (δραματα). Временом, хор је изгубио своју првобитну улогу и у античкој комедији (4. и 3. век п. н. е.) па се термин комедија почео примењивати и на веселе драме без обавезног хорског дела (и на оне које су се развиле из старе хорске комедије из Атине и на веселе нехорске драме настале изван Атике). У овом значењу термин комедија улази у модерну књижевну терминологију.
== Назив ==
 
 
Назив комедија (гр. κωμωδια, lat. comedia) је сложеница за коју се претпоставља да је настала од грчке речи комос (гр. κωμος) „весела поворка“ и оиде (гр. ωδη) песма. Термин је означавао драмска дела веселе садржине која су се приказивала за време Великих или Градских Дионисија у 5. веку п. н. е. У њиховој структури хор је заузимао значајно место. Колико је познато, у сродној драмској врсти, која се развила око 500. п. н. е. у књижевности западних Грка на Сицилији (Епимарх), хор није учествовао. Та су се дела означавала као драме (δραματα). Временом, хор је изгубио своју првобитну улогу и у античкој комедији (4. и 3. век п. н. е.) па се термин комедија почео примењивати и на веселе драме без обавезног хорског дела (и на оне које су се развиле из старе хорске комедије из Атине и на веселе нехорске драме настале изван Атике). У овом значењу термин комедија улази у модерну књижевну терминологију.
 
== Развојне фазе ==
 
 
Разликују се посебне фазе у развоју античке комедије:
 
* (нехорска) сицилијанска комедија,
* [[Стара атичка комедија|стара (атичка) комедија]],
* средња (атичка) комедија,
* нова (атичка) комедија,
* римска комедија.
 
== Атичка комедија ==
== Настанак и развој ==
=== Стара атичка комедија ===
 
Главни чланак: [[Стара атичка комедија]]
 
Стара античка комедија настала је у исто време кад и [[античка трагедија]] на прелазу из 6. у 5. век п. н. е. Међутим, обавезни део свечаности посвећених култу Диониса постаје пола века после трагедије. Почиње да се приказује на Великим или Градским Дионисијама тек од 442. п. н. е. Број глумаца био је ограничен на три. Хор, подељен на два полухора, имао је 24 члана који су били различито костимирани (код [[Аристофан|Аристофана]] у птице, жабе, зоље).
 
[[Аристотел]] је изнео претпоставку да је стара комедија настала из фаличких, ритуалних, песама које су се певале у поворкама у којима је ношен фалус као симбол плодности. Те су песме одликовали опсцени изрази и лично ругање.
 
Постоје две теорије које покушавају да објасне настанак старе античке комедије: композитна и унитарна.
 
Према заговорницима композитне теорије стара атичка комедија је настала стапањем елемената различитог порекла. Хорски средишњи део са парабазом и агоном могао се развити из комоса, веселе поворке које су биле саставни део обичаја вегетативних култова. Учесници тих поворки носили су маске разних животиња, певали песме, ругали се, надметали у погрдама. Свечаност се завршавала слављем и весељем. Отуд и ексодос у комедији добија неки вид бучног весеља. Епизодне глумачке сцене развиле су се по угледу на дорске фарсе и Епимархову сицилијанску комедију.
 
Унитаристи доводе у питање утицај дорских фарса и сицилијанске комедије. Сматрају да се античка комедија спонтано развила из атичких заметака. Фолклорно-ритуална предисторија условила је стално присуство хора у старој комедији, појаву комичког агона, парабозе и ексодоса у виду старог комоса. Комос, весела и распусна поворка, приликом празника (посебно свечаности посвећених култу Диониса) обилази насеља певајући, ругајући се и збијајући шале. Том приликом поименично исмевају суграђане, упућују инвективе. А лична инвектива, посебно упућена истакнутим савременицима политичарима, филозофима, песницима, музичарима, типична је одлика старе античке комедије. Управо лична инвектива допринела је да предмет античких комедија буде актуелна проблематика атинског друштвеног живота. Политички и друштвени живот пружиће грађу песнику за стварање комичног заплета и изградњу комичног агона. Такав развој античке комедије могла је да обезбеди једино слобода говора остварена у демократској Атини.
 
Ограничавање слободе говора значило је и крај старе атичке комедије што се поклапа са опадањем моћи атинског полиса и коначним поразом у пелопонеском рату.
 
Стара атичка комедија бави се актуелном стварношћу. Она у пуној мери одсликава савремени живот Атињана. Предмет њеног интересовања су јавни обичаји, дневна политика и целокупна просвета (васпитање, филозофија, поезија, музика). Кратин је први међу песницима политику учинио предметом комедије.
Линија 34 ⟶ 22:
Представници старе атичке комедије су [[Аристофан]], Кратин, Еуполид. Сачувано је само 11 комедија Аристофана док од осталих писаца имамо само фрагменте.
 
=== Средња атичка комедија ===
Друштвене промене у Атини (опадање политичке моћи, потпадање под утицај македонске државе) условиле су и промене старе атичке комедије и развој нове, односно средње атичке комедије (термин који се вероватно јавио у хеленистичком добу). Средња комедија је термин који се јавио после Аристотела. Овим се термином обухватају комедије настале у периоду између 400. и 430. п. н. е. Најистакнутији писци средње комедије били су Алексид, Анаксандрид, Антифан, Еубул и Тимокле. Од дела писаца средње комедије сачувани су наслови и фрагменти. Сачуване су једино две комедије Аристофана ''Жене у народној скупштини'' и ''Плутос'', које хронолошки припадају средњој комедији.
 
У средњој атичкој комедији политика заузима све мање места, хор губи своју улогу коју је имао у старој комедији и више не учествује непосредно у радњи, хорске песме постају самостални умеци, агон (αγων) је претворен у глумачку сцену, парабазе нема. Друштвене и приватне теме постепено су потискивале политичке. Развој комедије се кретао према стварању комедије са јединственом и заокруженом драмском радњом. У њој се јављају мотиви карактеристични за хеленистичку нову комедију: љубав, замена лица, препознавање.
 
=== Нова атичка комедија ===
Нова комедија настаје постепено из средње комедије. Не може се са сигурношћу повући хронолошка граница између ове две врсте. Почеци нове комедије стављају се у време око 320. п. н. е. Најистакнутији представници нове комедије су Атињанин Менандар (342 – 291. п. н. е.) Дифил из Синопе и Филемон. Нажалост, од дела ових писаца сачуване су само две комедије и то обе Менандрове: Намћор (у целини) и Изабрани суд (три четвртине дела). Од осталих дела Менандра и других писаца сачувани су само фрагменти.
 
У новој комедији нема политичке сатире, инвектива, актуелно-историјске и локалне тематике старе комедије. Нова комедија је спајала елементе комедије карактера и комедије интриге. Приказивала је типичне ликове и сцене из свакодневице средњег грађанског слоја. Делимично је подсећала на новију европску грађанску драму.
 
Комедија доспева у [[Антички Рим|Рим]] из грчке књижевности око 240. п. н. е. (заједно са [[античка трагедија|трагедијом]]). Римска комедија је настала као слободан превод средње и нове комедије приказујући Грке у њиховој средини и одећи. Због тога добија назив палијата. Главни представници Плаут и Теренције.
 
== Римска комедија ==
== Композиција старе атичке комедије ==
Комедија доспева у [[Антички Рим|Рим]] из грчке књижевности око [[240. п. н. е.]] (заједно са [[античка трагедија|трагедијом]]). [[Римска комедија]] је настала као слободан превод средње и нове комедије приказујући Грке у њиховој средини и одећи. Због тога добија назив палијата. Главни представници [[Плаут]] и [[Теренције]].
 
 
Композиција старе античке комедије позната нам је на основу девет текстова чији је аутор [[Аристофан]] (две комедије, од укупно једанаест сачуваних, ''Жене у народној скупштини'' и ''Плутос'' хронолошки припадају средњој комедији).
Представа је почињала прологом, којим се публика обавештава о теми комада. Затим следи пародос. Пародос прераста у агон (αγων), надметање речима, који чини расправа двојице глумаца, који заступају опречне ставове и мишљења, уз учешће хора. Агон има сложену структуру. После уводне песме, корифеј, хоровођа, подстиче једног од глумаца да говори. Први глумац износи своје аргументе при чему га могу прекидати његов противник, други говорник, или неки од комичних типова. У говору дискутанта уочавају се врхунац излагања и завршни део говора. Затим следи одговор противника који понавља целу схему излагања противника. На крају хор доноси суд о дискусији. За епирематским агоном долази парабаза, посебни издвојени средишњи део комедије. Глумци напуштају сцену, хор скида маске и иступа (гр. παραβασις – иступање, излажење напред) обраћајући се публици и разбијајући сценску илузију. Парабаза се састоји од два главна дела. Најпре се хоровођа у име песника обраћа публици док хор у ритму марша пролази поред публике. Други део је песма хора која се састоји из 4 дела: ода, антода, епирема, и антепирема. Могла се јавити и споредна парабаза. Често се парабаза тематски не поклапа са предметом расправе у агону. Предмет излагања у парабази су услови у којим песник ради и политичке прилике у Атини. После парабазе следи низ епизодних глумачких сцена без учешћа хора. Јунак епизодних сцена, најчешће победник комичног агона, сусреће разне типичне ликове из свакодневног живота. Завршни део комедије је ексодос који има облик комоса. У виду распеване свечарске поворке хор излази са сцене а са њим, обично, и главни јунак комедије.
 
== Литература ==
* Комедија античка, Мирон Флашар у Речнику књижевних термина, Београд, Нолит, 1992, ISBN 86-19-01962-7
 
* Др Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1988, ISBN 86-17-01560-8