Девијантност (социологија) — разлика између измена

Девијантност је релативна, што значи да не постоји апсолутни начин да се дефинше девијантан чин. Девијантност се може дефинисати само у односу на неки одређени стандард, а нема стандарда који би били фиксни или апсолутни. Као таква, девијантност варира од времена до времена или од места до места. <ref>{{cite book|first=Michael|last=Haralambos|first=Michael|title=Uvod u sociologiju|year=1980|publisher=Globus|location=Zagreb}}</ref>

То је свако понашање, које одступа од норми и вредности, прихваћених у некој друштвеној средини, друштвеној скупини или друштву као целини.<ref>{{cite book|first=Michael|last=Haralambos|first=Michael|title=Uvod u sociologiju|year=1980|publisher=Globus|location=Zagreb}}</ref> Само постојање неког нормативног и вредносног оквира нужно претпоставља и облике одступања од општекорисног, које може имати крајње позитивне последице, преко безазленог, до кршења норми које штите приватно власништво или грубо напада на темељне вредности као што су здравље и живот. Зависно од облика одступања, остварује се и друштвена реакција од награде преко незаинтересираности до благе и тешке казне.

Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, социолози озбиљније и целовитије приступају проблему девијантности. Два ранија приступа у којима социологија покушава да да свој другачији допринос проучавању девијантности, називају се социјална патологија и социјална дезорганизација. <ref>{{cite book|first=Младен|last=Звончаревић|first=Младен|title=Социјална психологија|year=1981|publisher=Школска књига|location=Загреб}}</ref>

Узроци су: лоше наследство, психички поремећаји, ментална заосталост, ментална поремећеност, алкохолизам, недостатак образовања, индивидуалан неморал, па особинска неприлагодљивост или болест. <ref>{{cite book|first=Младен|last=Звончаревић|first=Младен|title=Социјална психологија|year=1981|publisher=Школска књига|location=Загреб}}</ref>

Социјална организација постоји када је видљив високи степен унутарње кохезије, која повезује појединце и институције у друштву, а подразумева велико слагање око циљева и око норми које равнају понашање.<ref>{{cite book|first=Младен|last=Звончаревић|first=Младен|title=Социјална психологија|year=1981|publisher=Школска књига|location=Загреб}}</ref> Насупрот томе, када је консензус важних вриедности и норми изврнут и када се традиционалне норме не примењују, наступа социјална дезорганизација. Друштвене промене су често праћене друштвеном дезорганизацијом, међутим, мало се пажне посвећује питању зашто неке промене за последицу имају социјалну дезорганизацију, а неке поспешују социјалну организацију.

Значај органских чиниоца, као узрока девијантног понашања први је нагласио италијански војни лекар Cesare Lombroso теоријски обликујући “рођеног злочинца” <ref>{{cite book|first=Michael|last=Haralambos|first=Michael|title=Uvod u sociologiju|year=1980|publisher=Globus|location=Zagreb}}</ref> . Од 1885. до 1915. године деловало је светски познато Друштво за криминалну антропологију, а потом све до 1969. године Друштво за криминалну биологију. Криминална антропологија се бавила “мерењем” телесних садржаја, на основу чега је изводила закључке о криминалном понашању, док криминалну биологију занима однос између наследства и окружења, наглашава значај околине за криминално понашање, сматрајући злочин биосоцијалном појавом.

Истраживање биолошких чиниоца људског понашања тек у новије вриеме поприма значај који му припада. Оно не само да обухвата правац експерименталне психологије, него и остале правце. Посебно место заузима правац истраживања о хуманој генетици која се односи на тзв. кромосомске аберације. Кромосомска аберација се јавља код сполних хромозома. Тамо се уз нормалну XX и XY комбинацију појави и предбројни Y хромозом, те на тај начин добијамо женски кариотип XXY и мушки XYY. Код женских особа са кариотипом XXY је установљен нижи раст, ментална заосталост а понегде и стерилност. Код мушких особа са кариотипом XYY јавља се чешћи високи раст, јака ћелавост, кратковидљивост и мања ментална заосталост. Неки истраживачи су установили везу носиоца XYY кариотипа са склоношћу криминалним делима без мотива, и то у вриеме раније младости, што је посље оспоравано, јер су уочени XYY кариотипи који никада нису били склони криминалу.<ref>{{cite book|first=Erich|last=Fromm|first=Erich|title=Anatomija ljudske destruktivnosti|year=1989|publisher=Naprijed|location=Zagreb}}</ref> Истраживања у хуманој генетици су на овом пољу актуална, а у неким се земљама користе и у судској пракси (САД).

Биолошке теорије о девијантности еволуирале су од облика “биолошког апсолутизма” до жеље која жели издвојити само релативне и знанствено доказиване органске чињенице и процесе који су повезани с неким облицима девијантног понашања. Тиме су пружиле своје резултате и закључке као могући прилог општем, знанствено обухватном тумачењу девијантности.<ref>{{cite book|first=Младен|last=Звончаревић|first=Младен|title=Социјална психологија|year=1981|publisher=Школска књига|location=Загреб}}</ref>

Као и онда када је у питању закон, тако и онда кад је реч о образовању и психоанализи, свесни смо своје неодлучности око границе након које можемо на одговарајући начин користити термине као што су асоцијално, деликвентно, криминално.<ref>{{cite book|first=Ana|last=Freud|first=Ana|title=Normalnost i patologija djece|year=2000|publisher=Prosvjeta|location=Zagreb}}</ref>

Southerland, Lressey и McLaghy наводе карактеристике девијантног понашања: