Структурализам — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 19:
У првој, '''предфилозофској фази''' свога развоја, структурализам се јавио и утврдио као нови научни метод у посебним научним дисциплинама- лингвистици (структурална лингвистика [[Фердинанд де Сосир|Фердинанда де Сосира]]), поетици, литерарној теорији и естетици (руска формалистичка школа), етнологији (анализа митова, структурна антропологија [[Клод Леви-Строс|Клод Леви-Строса]]), психоанализи ([[Жак Лакан]]), генетици итд.
 
Највећи утицај на развој структурализма имао је [[Фердинанд де Сосир]], у области [[лингвистика|лингвистике]], тачније [[семиологија|семиологије]]. Доказ да структурализам води порекло из лингвистике је то да је структура, главни теоријски појам структурализма, прво коришћена у лингвистици, семиотицисемиологији, као назив за систем знакова, а не у биолошком, физичком, психолошком или социолошком смислу.
 
У другој, '''филозофској фази''' развоја структурализма разликују се две етапе:
Ред 25:
* конститутивна
У '''''критичкој фази''''', структурализам првенствено представља критику статуса субјекта тј. приоритет човека у различитим областима друштвених наука ([[етнологија|етнологији]], [[лингвистика|лингвистици]], [[психоанализа|психоанализи]] итд.) и доказује да је човек, његов начин размишљања, поступци и живот уопште део исте организационе шеме и да је зависан од истих категорија као и научни и технички свет, који је и једини стварни свет.
 
У '''''конститутивној фази''''' структурализма, он прелази у изградњу чврсто повезаних теоријских склопова заснованих на јединстваној методологији, који би требало да га заснују као правац. Представници те фазе структурализма били су [[Клод Леви Cтрос]] и његове ,,Методологике”, Фокалтове[[Мишел Фуко|Фукоове]] “Речи и ствари” и “Археологија знања” и Алтхусеово читање [[Карл Маркс|Марксовог]] ,,Капитала”.
 
Паралелно са тим, појавиле су се и критике самог структурализма и то наjвише од стране егзистенцијалиста (Сартреова критика структурализма као “последње баријере коју још грађанска филозофија може истурити против марксизма”), као и од стране самих марксиста.