Девијантност (социологија) — разлика између измена

Међу најзначајнијим психолошким приступима девијантном понашању припадају радови С. Фројда, Е. Х. Ериксона и Е. Фрома. Фројд говори да је структура личности тродимензионална, а чине је Ид, Его и Суперего. Ид је урођена компонента личности и садржи све оно што је код особе психолошко и наслеђено, пре свега инстинкте и нагоне. Делује примитивно, неограничено, неспутано. Затим, не познаје никаква правила и законе, па је извор свега анималног и неорганизираног у човеку. Его делује по начелу реалности. Захваљујући томе, напетост створена у организму због пораста инстинктивне активности, остаје сачувана све док није откривен реалан циљ који ће задовољити неки нагон. Суперего се поступно усваја и развија социјализацијским процесом, под утицајем позитивних и негативних санкција. Будући да тежи идеалном, Суперего не делује по начелу реалности и непрестано се сукобљава с Егом, Идом и реалношћу.

Као и онда када је у питању закон, тако и онда кад је реч о образовању и психоанализи, свесни смо своје неодлучности око границе након које можемо на одговарајући начин користити термине као што су асоцијално, деликвентно, криминално.<ref>{{cite book|last=Freud|first=Ana|title=Normalnost i patologija djece|year=2000|publisher=Prosvjeta|location=Zagreb}}</ref>

Да су асоцијалност и криминалност родитеља укључени у дететов Суперего уз помоћ идентификације наглашавају многи аутори. Да до тешких сметњи социјализације долази кад је идентификација с родитељима насилно прекинута услејед сепарације, одбацивања и других уплитања у емоционалну везу први је нагласио August Aichhorn (1925), а обилним доказима поткрепио Јоhn Bowbly (1944), па је то данас опште прихваћена чињеница.

Ерик Е. Ериксон, уместо Ида, главним покретачем свих психичких процеса сматра Его.