Атанасије Пуљо — разлика између измена

нема резимеа измене
 
По отпочињању [[Први балкански рат|Првог балканског рата]], као велики српски родољуб, 13. октобра (по старом календару) 1912. године, Пуљо je тајно прешao из [[Земун]]а у [[Београд]], у коме се ставиo на располагање српском [[Црвени крст|Црвеном крсту]]. По одлуци начелника санитета [[Војска Краљевине Србије (1914—1918)|Српске војске]], као добровољац распоређен је у тек основану Пету резервну болницу, смештену у основној школи у близини [[Саборна црква у Београду|Саборне цркве]], којом је управљао др Суботић, млађи.<ref>Maksimović P, Zagradjanin D. ''The Contribution of Atanasije Puljo to the World Medical Science during the Balkan Wars (1912­-1913)''. 73rd FDI Meeting of the Working Group on Hystory of Dentistry, Belgrade, 1982.</ref>
[[Датотека:Vojna bolnica Niš 002.jpg|290px|мини|десно|Зграда хируршког одељења [[Војна болница Ниш|Моравске сталне војне болнице у Нишу]] у коме је Атанасуја Пуљо основао „Оделење„Одељење за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Први светски рат|Великом рату]] [[1914]]. године]]
[[Датотека:McD Slavija, Beograd 4.JPG|290px|мини|десно|Кућа у Делиградској 2 у Београду којој је Атанасије Пуљо од [[1932]]. обављао приватну зубно-лекарску праксу и живео са породицом.]]
[[Датотека:McD Slavija, Beograd 1.JPG|мини|десно|290п|Испред ове куће, на [[славија|тргу Славија]], [[1. новембар|1. новембра]] [[1944]]. погину је Атанасије Пуљо када је на њега изненада налетео совјетски војни [[камион]]]]
Првог септембра (по Јулијанском календару) [[1914]], у првој години [[Први светски рат|Првог светског рата]], Атанасије Пуљо се одлучио на ризичан корак. Искористивши привремено ослобађање [[Земун]]а од стране Прве српске Армије, поново je прешao у [[Србија|Србију]]. Ризичан корак, јер као аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља Пуљо је лако могаo бити проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације [[војска Краљевине Србије (1914—1918)|српске војске]].
 
Одмах по преласку у [[Србија у Првом светском рату|Србију]] Министарство војно поставило је Атанасуја Пуља за шефа „Оделења„Одељења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]].<ref>''Преломи вилица у нашим ратовима за ослобођење од 1912–1915. године,'' Српски Архив, 1 922, бр. 4, 5, 6 и 7.</ref> У Нишу је [[1914]]. године Атанасије Пуљо, који је као и остала његова браћа прогањан од стране Аустроугара, коначно раскинуo са својим цинцарским пореклом и почео славити [[Свети Никола|Светог Николу]]. Касније је и његов млађи брат Ђорђе узео исту славу, тако да, како примећује један од историчара, „од свега им је остало само грчко презиме – Пуљо“.
 
Године [[1932]]. Пуљо је донео одлуку да свој стручни рад у приватној зубно-лекарској пракси, коју је обављао у [[Земун]]у, настави у [[Београд]]у. Након што је Управни одбор Лекарске коморе, на основу решења министра народног здравља, [[1932]]. позитивно одговoрио на његов захтев и одобрио му да своју приватну зубно-лекарску праксу пренесе из Земуна у Београд, на адресу Делиградска број 2, цела породица Пуљо прeселилa се и даљи живот наставилa на овој адреси.<ref>''Dosije 392'', Lekarska komora, Istorijski arhiv Beograda</ref> Данас је то место у Београду, на Славији, у коме се налази [[Мекдоналдс|Мекдоналдс ресторан]], обележено пригодном спомен-плочом.
Други пут у лето и рану јесен 1914. године, када је [[Први светски рат]] донео „реку“ рањеника који су преплавили фронтовске и резервне болнице широм [[Европа|Европе]]. Међу којима су, због употребе савремених убојних средстав, најпотресније деловали рањеници погођени у лице-главу.
{{цитат2|''Њихов застрашујући изглед варао је од почетка. Многи су од стране износиоца рањеника просто остављани на војишту, јер су сматрани погинулима. Још теже је било питање како их лечити, којој би специјалности требало да припадну? Увидеће се, али касније, да без зубног лекарства напретка не може бити. Првог септембра (по Јулијанском календару) [[1914]]. године Пуљо, искористивши привремено ослобађање Земуна од стране Прве српске Армије поново прелази у Србију. Ризичан корак, јер беше аустро-мађарски држављанин који прелази на страну непријатеља. Лако би био проглашен за велеиздајника и стрељан, у случају заробљавања или капитулације српске војске.''<ref>Барби А.: ''Са српском војском'', Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.; 145–147.</ref>}}
Одмах по преласку у Србију Министарство војно поставило је Атанасија Пуља за шефа „Оделења„Одељења за лечење изломљених и повређених вилица“ у [[Војна болница Ниш|Моравској сталној војној болници у Нишу]], у коме је први пут успоставио максилофацијалну хирургију и рендгенско снимање зуба и вилица у Србији, ''чиме је Србија макар за педаљ испредњачила у поређењу са Савезницима и Централним сила''.<ref>Сретен Миленковић, Милорад Димић, ''125 година Војне болнице у Нишу'', Монографија, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер).116 стр. ISBN 978-86-84819-01-9.</ref>
{| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5"
| style="text-align:left;" |