Отворите главни мени

Промене

м
Разне исправке
=== Теорија етикетирања ===
„Labeling” или теорија етикетирања спада у развојне концепције, углавном усмерене социјалној психологији девијантности, а бави се претпоставкама девијантности на индивидуалним и малим групним нивоима.
Одговарајући на питање зашто неки појединци почињу да се девијантно понашају, представници ове теорије наглашавају важност друштвених дефиниција и негативних друштвених санкција које су повезане с притисцима на особу и које условљавају више девијантних дела. Позорност је од индивидуалног деловања преусмерена социјалној реакцији, тј. динамици друштвеног дефинисања појединих активности особа као девијантних. Развојни процес којим резултира девијантност садржи различите иницијације, прихваћања, усвајања и затварања у девијантну улогу због утицаја других.<ref>Macionis, J.; Gerber, L. . Sociology (7th Canadian ed.). Toronto: Pearson. . {{page|year=2010|isbn=978-0-13-511927-3|pages=204}}</ref>
Сви се теоретичари слажу да ознаке девијанта производе темељне промене у природи и примања девијантности за особу која је етикетирана, тако, службена етикета као деликвент, криминалац, хомосексуалац, наркоман или проститутка може имати озбиљне последице за даље понашање. Битна је разлика између примарне девијантности која се састоји од девијантних дела пре оних који су јавно етикетиране и које укључују опасност и могућност условљавања секундарне девијантности, које Лемент описује као понашање особе помирене с улогом девијанта, што је проузроковано с ознаком коју носи.
Етикетирање особе као девијанта може за резултат да има наставак девијантног деловања и развој девијантне каријере до степена секундарне девијантности и жеље за одвајањем од учествовања у друштвеним групама и организовању унутар девијантних групама.<ref>Howard S. Becker. Outsiders: Studies in the Sociology of Deviance. (New York: The Free Press). {{page|year=1963|isbn=978-0-684-83635-5|pages=}}</ref>
=== Конфликтно гледиште ===
Конфликтна перспектива наглашава плуралистичку друштвену природу и различиту расподелу моћи између друштвених група. Због моћи које посједују, неке групе могу да креирају друштвена правила, посебно законе, који ће служити остварењу њихових властитих интереса, често искључујући интересе других. Имајући то у виду, конфликтне перспективе проматрају друштво у односима група, које се међусобно надјачавају у заступању властитих интереса. Тако се често налазе у супростављеним, па и конфликтним односима, а групе које остваре више моћи, тиме и доступност креацији и норми и закона, имају гаранцију да ће њихови интереси бити остварени. Према конфликтном начину гледања, девијантност представља сукоб између интереса различитих друштвених делова и жељене моћи да се обликује јавно мњење и друштвена политика.
Заступници конфликтних теорија сматрају криминал непромењивом чињеницом капиталистичког друштва, што значи да се главна одговорност и извор девијантности налазе унутар друштвене структуре, а особе девијанти нису одговорни јер су присиљени да такви постају, па складно томе не могу бити криви за своје понашање.<ref>Thio, Alex . Sociology: A Brief Introduction (7th ed.). Pearson. . {{page|year=2008|id=ISBN 0-205-40785-4|pages=}}</ref>
== Функције девијантности ==
=== Функционалистичко гледиште ===
Емил Диркем {{јез-франц|Emile Durkheim}} тврди да је злочин неизбежан и нормални аспект друштвеног живота, како је саставни део свих здравих друштава. Неизбежан је, зато што сваки члан друштва не може бити једнако одан заједничким вредностима и моралним уверењима друштва.
Злочин није само неизбежан, он може бити и функционалан. Диркем тврди да он постаје н нефункционалан само кад му је стопа необично висока. Он тврди да свака промена у друштву почиње неким обликом девијантости. Да би наступила промена, оно што је јуче била девијантост, данас мора постати нормално. Будући да је одређена количина промене здрава за друштво, да би напредовало уместо да стагнира, девијантност је такође потребна.<ref><gallery>
Craig J. Calhoun . Classical sociological theory. Wiley-Blackwell. . {{page|year=2002|isbn=978-0-631-21348-2|pages=107}} Retrieved 19 March 2011.
</gallery></ref>
Ако је злочин неизбежан, која је функција казне? По Диркему без казне, друштвене установе изгубиле би моћ да контролишу понашање и стопа злочина достигла би степен на којем злочин постаје нефункционалан, тако здравом друштву требају и злочин и казну. И једно и друго је неизбежно и функционално.
363.220

измена