Менијерова болест — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м datum
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 17:
Фазе у развоју Менијерове болести крећу се од почетних знакова и симптома па све до тешких, онеспособљавајућих напада вртоглавице и потпуног губитка слуха, ако се болест не лечи.
 
Болест, највероватније, настаје због поремећаја микроциркулације у лавиринту ува.<ref>[http://famona.sezampro.rs/medifiles/otohns/scott/scott319.pdf B. H. Colman, Chapter 19: Ménière's disease] </ref> Наглувости је промењива, али са временом напредује. Највећи број болесника је између 40 и 60 година. Око 40.000 нових случајева Менијерове болести годишње се дијагностикује само у Сједињеним Америчким Државама. Око 3% пацијената са дијагнозом Менијерове болести су деца. Болест се нешто чешће јавља код жена. Код неких жена побољшање симптома јавља се у трудноћи. Код отприлике 5% случајева са Менјеровом болешћу, постоји позитивна породична анамнеза која указује да постоји генетска компонента у подскупу појединаца са овом болешћу. Иако се код већина случајева Менијерова болест јавља једнострано, без доминације левог или десног ува, у око 10-50% болесника симптоми се могу јавити и на супротном уву.<ref name="Ref1">Тодор Широв, ''Мениерова болест'', [http://www.medinfo-bg.com/spisanie/2010/3/statii/menierova-bolest-870 www.medinfo.bg]</ref><ref>Crane BT, Schessel DA, Nedzelski J, Minor LB. Peripheral vestibular disorders. In: Cummings CW, Flint PW, Haughey BH, et al, eds. Otolaryngology: Head & Neck Surgery. 5th ed. Philadelphia, Pa: Mosby Elsevier;2010:chap 165.</ref>
 
== Историјат ==
Ред 27:
Мада су модерна схватања Менијерове болести знатно еволуирали, и данас постоје бројне заблуде. Доста често лекари већину вртоглавица означавају као Менијерова болест, или што је још неприхватљивије као Менијеров синдром.<ref name="Ref1"/> Да би донекле отклонили обе дилеме и уједначилили ставове струке Америчка академија за оториноларингологију, Фондација (ААО-ХНС) за хирургију главе и врата и Одбор за слух и равнотежу, објавили су јединствени став и смернице за клиничку дијагнозу Менијерове болести током 1972., 1985., и 1995. Према тим смерницама, Менијерова болест се дефинише као; ''понављајући, спонтани, епизодични; губитак слуха праћен вртоглавицом, пуноћом и зујањем у ушима. Да би дијагноза била постављена зујање у ушима или пуноћа (или обоје) мора бити присутно на оболелој страни.''<ref>Monsell EM. ''New and revised reporting guidelines from the Committee on Hearing and Equilibrium. American Academy of Otolaryngology-Head and Neck Surgery Foundation,'' Inc. Otolaryngol Head Neck Surg. Sep 1995;113(3):176-8. [Medline].</ref>
 
За примену ототоксичних антибиотика из групе аминогликозида у лечењу Менијер болести заслужан је ''Harold F. Schuknecht s'' који је [[1950е|1950-их]] година применио стрептомицин, истовремено локално и парентерално.<ref>{{citeCite book|author1last1=Merchant|first1=Saumil N. Merchant|author2last2=Nadol|first2=Joseph B. Nadol Jr.|title=Schuknecht's Pathology of the Ear|edition=3rd|year=2010|pagesisbn=942|id=ISBN 978-1-60795-030-1|pages=942}}</ref>
{{clear}}
 
Ред 216:
 
== Литература ==
* {{Cite book |ref= harv|last1=Merchant|first1=Saumil N.|last2=Nadol|first2=Joseph B. Jr.|title=Schuknecht's Pathology of the Ear|edition=3rd|year=2010|isbn=978-1-60795-030-1|pages=942}}
 
== Спољашње везе ==