Ранко Рисојевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 22:
== Биографија ==
БИОГРАФИЈА
Рођен 1943. године, усред Другог свјетског рата као посмрче. Одмах послије рата мајка силази у Босанску Костајницу, гдје јој син завршава Основну школу. Гимназију похађао и завршио у Панчеву. Природно-математички факултет, група математика са физиком студирао и дипломирао у Сарајеву. У овом граду почео стидљиво, као што и приличи студенту не књижевности, него математике, да сарађује у књижевним новинама и часописима. Улази у круг младих пјесника окупљених у студентском културно-умјетничком друштву „Слободан Принцип Сељо“. Радило се о клубу из којег су ускоро изашли формирани значајни књижевни ствараоци у БиХ и ондашњој Југославији (Рајко Ного, Абдулах Сидран, Марко Вешовић, Мубера Пашић, Радован Караџић) који ће чинити окосницу ондашњег књижевничког удружења у БиХ. Паралелно са својим редовним студијама усавршавао се и у књижевном занату укрштајући поетике и сазнања са друговима који су студирали друге науке. Позван од стране проф. Бранка Милановића, преводи неколико значајних текстова са француског и објављује у часопису „Путеви“.
1967. године, као студент објављује прву пјесничку збирку „Вид таме“ у сарајевској „Свјетлости“. Проширује круг сарадње на часописе и књижевне новине на цијелом српскохрватском језичком простору, а преко превода и на цијелом простору Југославије („Живот“, „Израз“, „Одјек“, Књижевне новине“...).
1968. године, завршивши факултет, ради пола године у Првој гимназији у Сарајеву као професор математике и физике.
Исте године одлази у војску, гдје почиње да пише за радио. Тако још као војник склапа уговор за прву радио-игру која га уводи у тај медиј за који ћу сљедећих петнаестак година редовно писати и проширити сарадњу на европски радио простор. .
Одслуживши војни рок долази у Бањалуку, гдје се запошљава у Гимназији.
У јесен 1971. године, на основу одлуке Републичке комисије за културну и привредну сарадњу са иностранством БиХ, борави у Бриселу на петомјесечној стипендији белгијске Владе намијењене изучавању белгијске књижевности и француског језика. Посебну пажњу посвећује изучавању дјела пјесничког круга око Анри Мишоа (Henri Michaux) и часописа „Le Disque vert“ чији је оснивач Франц Хеленс који је био посебно занимљив за младог књижевног специјализанта.
1974. године запошљава се у Новинском-издавачком предузећу „Глас“ на мјесту првог стално запосленог одговорног уредника Издавачке дјелатности, чиме се ова дјелатност конституише онако како ће дјеловати наредних деценија. Покреће више едиција по којима је бањалучко издаваштво постало познато на простору бивше Југославије, нарочито „Преводи“, „Освјетљења“ и, нешто касније, у сарадњи са Универзитетом у Бањалуци, значајну „Универзитетску библиотеку“. „Освјетљења“ и „Универзитетска библиотека“ допринијеле су афирмацији Унивезитета објављивањем значајних монографских публикација овдашњих професора на веома строгим академским критеријумима у којима је било истакнуто мјесто дато рецензентима који су бирани из редова најзначајнијих југословенских академских посленика.
Поред издавачких послова, прихватио се да буде главни и одговорни уредник часописа „Путеви“ који је већ био ушао у ред значајних југословенских књижевних и културних гласила. Преузевши овај одговоран посао од Бранка Милановића он наставља да сарађује с овим изузетним професором.
Сарадњу са часописима и издавачима у ондашњој Југославији проширио је на све књижевне области, као и на ликовну и музичку умјетност.
Нарочито је значајан рад са академиком Владом Милошевићем који компонује његове пјесме да би њихова сарадња кулминисала објављивањем његове књиге „Равна пјесма“, али и једним бројем часописа „Путеви“ који је био посвећен само овом истакнутом етномузикологу, композитору и професору. То је био јединствен случај у оном времену да се један цијели број часописа посвети само једном значајном умјетнику. На Рисојевићев подстицај и написани либрето на основу чувене Кочићеве једночинке, Владо Милошевић компонује оперу „Јазавац пред судом“, прву у БиХ. Тих година изразито се залагао да се изводи музика Владе Милошевића као самосвојна и умјетнички вриједна. Више његових вриједних дјела изведено је у музичкој продукцији РТВ „Сарајево“. То залагање наставио је све до данашњих дана, покрећући скупа с професором и музикологом Милорадом Кењаловићем значајну манифестацију „Дани Владе Милошевића“. У оквиру ове манифестације и у издању Академије умјетности у Бањалуци, као прво издање, појављује се Рисојевићева монографија биографског карактера „Владо Милошевић – један вијек“. Ово је једина монографија овог типа у БиХ.
Објављује двије значајне математичке књиге, прво „Велики математичари“, која ће доживјети четири издања и бити најцитиранија математичка књига (биографског карактера) једног математичара из Републике Српске, чиме ће бити уврштен у листу српских математичара. Објавио потом и јединствену монографију „Славни арапски математичари“ која се користи као уџбеник на свим исламским студијама на простору бивше Југославије.
Пред крај вијека, у турбулентном времену, његова се дјела изводе и на позоришним сценама у БиХ и Србији, на радио програмима свих ондашњих југословенских радио-станица али и на радио програмима страних станица, у преводу, нарочито словеначких и њемачких, што се наставило и у новије вријеме. За достигнућа у развоју радиофоније у БиХ добио је више значајних награда.
Учествује у два велика издавачка пројекта, „50 књига савремене књижевности народа и народности БиХ“, као аутор предговора за три избора, Ненада Радановића, Бранка Чучка и Томислава Обрадовића, и у едицији „20 књига књижевности за дјецу у БиХ“, предговором за избор Валерије Скрињар Тврз и Нусрета Идризовића. У обје ове едиције заступљен је властитим избором из приповиједног и поетског дјела. За прву едицију избор и предговор урадио је Младен Шукало, а за дјечију едицију професор Јурај Марек. Послије овог посла урадио је избор и написао предговор за изабране приповијетке Ненада Ешпека и сабрао, уредио и написао предговоре за Душана Симића и Милу Бекута, трагичног пјесника међуратног раздобља. За загребачко „Око“, пише веће текстове о Јури Каштелану, Мирославу Крлежи, Ивану Франи Јукићу, Мати Џаји и Влади Милошевићу.
У то вријеме пада и његово писање позоришних приказа значајних југословенских представа у Београду (Трен 2), Зеници (Отац на службеном путу) које ће заталасати ондашњу још увијек догматску јавност. Због тих текстова уврштен је у „Бијелу књигу“ Стипе Шувара, објављену у Загребу.
Прихвата мјесто директора Народне и универзитетске библиотеке „Петар Кочић“ а касније ову библиотеку у свом другом мандату 1999. године трансформише у Народну и универзитетску библиотеку Републике Српске, једну од најзначајнијих националних институција Републике Српске. Двије године прије овога прихватио се истог посла у Галерији ликовних умјетности, коју је трансформисао у републичку институцију која је данас препознатљива као Музеј савремене умјетности РС. Ово је био значајан посао јер национална библиотека има мисију која је од капиталног значаја и било је потребно изградити цијели систем у коме су најзначајнији библиотекари који размишљају на нов начин, што се у потпуности успјело.
Учествовао је у књижевно-научним симпозијумима САНУ: о Сими Матавуљу, објављен прилог у Радовима САНУ, затим Меши Селимовићу, рад објављен у посебној свесци, док је у штампи рад са симпозијума посвећеног стогодишњици Скендера Куленовића који би требало да је већ у штампи или је изашао. Учествује на библиотечким семинарима гдје излаже нове погледе на библиотекарство и о томе објављује стручне радове.
С мјеста директора НУБ РС 2011. године одлази у пензију.
Ранко Рисојевић је био члан Удружења књижевника БиХ од 1971. године. Данас је члан Удружења књижевника РС. Члан је српског ПЕН центра у чије је чланство примљен на приједлог Предрага Палавестре.
Од 2012. године, члан Словенске академије књижевности и умјетности у Варни, Бугарска. (Од српских пјесника ту су још и Миодраг Павловић, члан САНУ и Ристо Василевски члан Македонске академије наука и умјетности.)
Поред ауторског писања поезије, прозе, есејистике, урадио је више значајних превода од којих је најпознатији превод француских пјесама Р.М. Рилкеа: „Воћњаци“, потом читавог низа француских савремених пјесника и есејиста.
У библиографији радова Ранка Рисојевића значајно мјесто заузимају преводи његових дјела на свјетске језике.
Преводи: Роман за младе „Дјечаци са Уне“ на македонски, два издања; „Босански џелат“ на чешки, „Изабрана поезија“ упоредо на румунском и српском, „Изабрана поезија“ упоредо на македонском и српском. Вриједан је превод пјесничке збирке „Босанске елегије“ на есперанто. Избори на енглеском, француском, њемачком, пољском, мађарском, албанском, ромском, бугарском, кинеском, јапанском, руском, пољском, чешком и турском. Више антологија српске поезије на страним језицима ставило је његове пјесме међу своје корице, од чега истичемо вриједне антологије савремене српске поезије на руском, потом на пољском и на француском језику. Такође значајна антологија поезије БиХ на енглеском језику уврстила је пет његових пјесама у свој избор. Такође, више антологијских избора савремене југословенске, а потом и српске приповијетке, на њемачком и француском, објавило је Рисојевићеве приповијетке.
Награде и признања стизали су постепено, од оних намијењених младим ствараоцима, подстицајним, до награда гдје се огледао са искусним мајсторима пера, као што је било у неколико наврата у краткој форми приче, или појединачне пјесме или циклуса. Такође, младалачке награде за драмско стваралаштво биле су значајан и врхунски подстицај јер их је добијао у надметању са таквим будућим мајсторима какав је био Душан Ковачевић (1972).
У прве двије збирке кратких прича, од којих су неке превођене на њемачки и енглески, уврштене су управо такве, награђиване приче.
Ранко Рисојевић заступљен је у лектири за основну и средњу школу у Републици Српској, Федерацији БиХ, као и на учитељским и филолошким факултетима у Србији, Републици Српској и Федерацији БиХ. О његовим су књигама написана неколика семинарска рада и два дипломска. На тај се начин његова литература у ових десетак година усталила у програмима и плановима наших педагошких институција, што је кључно за њено објективно вредновање.
Прозни дио стваралаштва Ранка Рисојевића освјетљавали су бројни критичари и универзитетски професори, посвећујући пажњу одређеним аспектима његовог дјела, у чему се истичу Светозар Кољевић, Милош Ковачевић, Цвијетин Ристановић, Предраг Лазаревић и други. То стваралаштво је веома добро одредило образложење награде „Душан Васиљев“ (2011), која је уз награду САНУ, „Бранко Ћопић“, сигурно његова најзначајнија награда до сада, за други том епске саге о грађанској српској Бањалуци под насловом „Господска улица“, који овдје цитирамо дјелимично:
„Ранко Рисојевић спада у ред најистакнутијих савремених писаца Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске, припадник је генерације српских писаца која се огласила седамдесетих година двадесетог века. Прво познат као песник, па потом у зрелим годинама као прозни писац, Рисојевић је тихом стаменошћу запоседао пажњу читалачке публике и савремене српске критике, као интелектуалац свестан трауматичности културе и историје у којима живи и делује, несталности историјског хоризонта, његове херменеутичке и друштвене провизорности, што је предмет његове посебне пажње. Рекло би се да Рисојевић истражује једну врсту историјског и друштвеног релативизма на нашим просторима. Ни традиционалан ни хипермодеран, ни поводљиво постмодеран, Рисојевић је писац дубине, симбиозе песничке отворености и тамне реторичности, али и дискурзивне и рационалне чврстине, поуздања у знање и његову отрежњујућу снагу да разложи митолошке и романтичке предрасуде књижевности и њене ескапистичке заносе. Његова проза је израз зрелости и настојања да се суочи са реалним људским светом у одори фикције, са приповедачким моћима да нам евоцира особеним гестовима једну врсту мишљења о тамним модусима света у којем живимо. Простори Рисојевићевске истраживачке авантуре су не само трауме садашњих спорења, недоумица и конвулзија, него и испитивање континуитета зла и уметности преживљавања. Рисојевић исписује роман у чијем је средишту Бања Лука крајем деветнаестог и у првој половини двадесетог века, као сцена драмске еманципације српске трговачке породице, испуњене жртвовањем и патњом, чији чланови у узаврелој друштвеној клими траже одговоре на многа питања, где се мешају одјеци и удари неколико култура које су одређивале судбину појединца и народа...Рисојевић је успео да на упечатљив начин искористи реалистички манир приповедања, да га оснажи многоликом фрагментарношћу, рационалношћу која није сува евокација птенцијалне историје и поезијом која продире у дубину људског и интимног света.“
(Жири награде Душан Васиљев, 27.јуна 2011.)
Поезију Ранка Рисојевића оцјењивали су и анализовали многи пјесници и критичари, као домаћи тако и страни. Сажетак је можда најбоље дао Стеван Тонтић у предговору „Изабраних пјесама (1991-2006)“:
„Рисојевић је, по свему, један од најсвестранијих, најплоднијих и најбољих пјесника и прозаиста своје генерације, и у оквиру своје националне, српске књижевности, и у интерлитерарној заједници Босне и Херцеговине...“
== Књижевне награде ==
| |||