Још од 14. века, Срби су се, бежећи од Отоманске претње, селили са подручја средњовековних српских држава на простор Панонске низије, који је био под управом Угарске краљевине. Угарски владари су радо примали ове Србе, које су укључивали у угарску војску да се боре против турских освајача. Када је велики део некадашњих угарских територија укључен у Османско царство, готово сви Срби су се нашли у границама турске државе, која је такође насељавала Србе у Панонску низију, где су јој служили као војници и сељаци.
У Великом рату ([[1683]]. –[[1690]].) између Турске и Свете лиге, уз папину помоћ, учествовале су Аустрија, [[Пољска]] и [[Венеција]]. ОнеАустрија сује подстицалеподстицала Србе на буну против турске власти. Ускоро је цео западни Балкан био захваћен устанцима и герилом од [[Црна Гора|Црне Горе]], преко [[Далмација|Далмације]] и [[Дунав|Подунавља]] до Старе Србије ([[Македонија (област)|Македонија]], [[Рашка област|Рашка]], [[Косово]] и [[Метохија]]). Када је аустријска војска почела да се повлачи из Србије, позвала је и српски народ да се повуче са њом, на њену територију. Бирајући између турске освете и живота у једној хришћанској царевини, масе Срба су напустиле своју постојбину и 1690. године, под вођством свог патријарха [[Арсеније III Црнојевић|Арсенија Чарнојевића]] кренуле на север. Тада су многе области на југу Балкана остале ненасељене, што су Турци користили да исламизују Рашку област, Косово и Метохију и делимично Македонију.
