Отворите главни мени

Промене

м
Разне исправке
== Називи болнице ==
[[Датотека:Vojna bolnica Niš,logo.jpg|лево|100п]]
Велика нишка војна болница ([[1878]]—[[1880]]1878—1880), Стална нишка војна болница (1880—1894), Резервна војна болница у Нишу ([[1885]]), Моравска стална војна болница ([[1895]]—[[1926]]1895—1926), Армијска стална војна болница (1926—1941), Војна болница (1941—1944), Болнички центар број 1 (1944—1946), Армијска болница у Нишу ([[1947]]—[[1956]]1947—1956), Подручна војна болница у Нишу (1956—1968), Војна болница Ниш (од 1968).<ref name="Павловић"/><ref name="година"/><ref name="Милошевић"/><ref name=autogenerated1>Živić S R. ''Knjiga o bolnici''. Niš: Prosveta; 2002</ref><ref>''Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985'', Позадина, књига 2, Београд,1986</ref><ref>Б. Поповић и др, ''Војни санитет у српском народу'', Беорад,1998</ref>
{{clear}}
 
[[Датотека:Пук. Михајло Марковић.jpg|мини|десно|180п| Пуковник [[Михајло Мика Марковић|Михајло-Мика Марковић]] један од управника ВБ и главних иницијатора за оснивање Пастеровог завода у Нишу.]]
[[Датотека:Ген. Михајло Петровић.jpg|мини|десно|180п|<center>Санитетски бригадни генерал др [[Михаило Петровић (хирург)|Михаило Петровић]]{{напомена|Први стални хирург у Нишу и околини, шеф Хируршког одељења Моравске сталне војне болнице, од 1896—1912, а од августа 1913-јула 1914. њен управник.}}<center>]]
По завршетку [[Српско-бугарски рат (1885)|Српско-бугарског рата]], у који је, као и српска војска, војни санитет ушао потпуно неспреман, и констатације тадашњег начелника Санитета српске војске пуковника [[Михајло Мика Марковић|Михајла-Мике Марковића]] (након инспекције болнице), ''...„да су у њој јако лоши грађевински и смештајни услови“...'', <ref name="др">др М. Марковић, ''Моје успомене'', Београд,. 1906. pp. 85-86.</ref> за Војну болницу до краја [[1890]]. су настали бољи дани.
* Године [[1886]]. године у болницу је након седамнаестогодишњег искуства у Србији, дошао пољак, санитетски мајор др Владислав Јасњевски који је постављен за управника Велике сталне војне болнице и референта Моравске дивизијске области, у Нишу, 1887. године. Др Јасњевски је био унапређен у чин мајора, што је био високи чин у време када није било генерала. Дужност управника нишке Сталне војне болнице обављао је од 1886. до 1894. године. У болничком тиму имао је: санитетске капетане прве класе, др Јована Ђокића и др Романа Далмајера; санитетског поручника Андрију Јанековића на дужности лекарског помоћника, др Павла Ошко, контрактуалног лекарског помоћника друге класе. Апотекарску службу су чинили: контрактуални апотекарски помоћник прве класе, Христифор Димитријевић, апотекарски помоћник, санитетски потпоручник Миливоје Вујичић и контрактуални апотекарски помоћник друге класе, Димитрије Томић. Комесар болнице је био пешадијски поручник Мирко Жујовић.<ref> Драговић, Симон, ''„Пољски лекари у Србији у XIX веку“,'' Зборник Сто година полонистике у Србији, Београд, 1996.</ref>
* Године [[1889]]. у кругу Војне болнице код [[Ћеле-кула|„Ћеле-куле“]] почело је обнављање и градња три нова објекта са око 150 постеља, (мада су стварне потребе биле 300) уређује се болнички парк, гради локални водовод, канализација и остала пратећа инфраструктура. Мала болница-Ислахана (која је радила у старом турском објекту на локацији данашње [[Прва нишка гимназија Стеван Сремац|Гимназије Стеван Сремац]] у Нишу). Због лошег стања у Ислахани она се претвара у простор за смештај администрације, апотеке, кухиње и болничке чете, а потом до краја 1890. она се измешта у круг болнице код Ћеле-куле.<ref name="Павловић"/>
* Доношењем ''Правила за војне болнице'' [[1894]]. сталне војне болнице у Србији добијају јасно утврђене територијалне области. Како је Велика нишка војна болница имала централно место у Моравској војној области она је добила назив Моравска стална војна болница у Нишу.<ref>''Правила за војне болнице'' из 1894.</ref>
[[Датотека:Pirot Pobeda.jpg|мини|десно|300п|<center>Након пораза српске војске код Сливнице [[7. новембар|7. новембра]] [[1885]]. Бугари освајају [[Пирот]] и напредују према [[Ниш]]у <center>]]
Стратешки рат вођен ради равнотеже на [[Балканско полуострво|Балкану]], који је био неразумљив савременицима, непопуларан у народу, изведен с пола снаге, имао је негативне последице по Српску војску. Њена спора офанзива извођена без замаха и потребног јединства у командовању, после пет дана ратовања претворила се у [[Српско-бугарски рат (1885)|пораз код Сливнице]] и дефанзиву и повлачење Српске војске у дубину сопствене територије, пре свега према [[Пирот]]у и [[Ниш]]у. Српска војска вођена слабим војним заповедницима и никакавим војником, малодушним и никад сабраним [[милан Обреновић|краљом Миланом]], који је изгубио веру у војску и победу једва је чекала престанак рата и потисивање примирја.<ref>{{Cite book|last= Ћоровић|first= Владимир|authorlink= Владимир Ћоровић|coauthors= |title= Историја српског народа|year= 1997|url= http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_17.html|publisher= |location= Београд|id=|accessdate = 19. 3. 2013.}}</ref>
 
Стална војна болница Ниш, која је у то време у извесној мери имала привремени карактер, рат дочекује у тешком стању. Нико у српском санитету није претпостављао да ће бити [[рат]]а и за седам година [[мир]]а (од завршетка српско-турског рата [[1878]]) све до [[мобилизација|мобилизације]] није предузимао никакве припремне радње.
На дужност начелника Санитета српске војске поново долази, реактивирани резервни [[пуковник]] др [[Владан Ђорђевић]], који убрзо схвата значај и улогу Сталне војне болнице Ниш (у односу на правац борбених десјтава) и новембра месеца [[1885]]. болницу је кадровски и материјално ојачао оснивањем још једне болнице под називом ''„Велика војна резервна болница“'' {{напомена|Радило се о великој ратној болници која је делом настала из Сталне нишке војне болнице, а њен управник др [[Лаза К. Лазаревић|Лаза Лазаревић]] није жело да се од њих формира једна болница.}}. Обе болница у кратком времену нашле су се на стратешком правцу ратних дејстава са задатком да преузму велику обавезу збрињавања повређених и оболелих у [[Српско-бугарски рат (1885)|Српско-бугарском рату]].<ref>Ignjatović MD. Srpsko ratno hirurško iskustvo (1876-1918) II deo - ratna hirurgija u Srbiji u vreme srpsko -bugarskog rata. Vojnosanitetski pregled. 2003; 60(6):757-762.[http://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0042-84500306757I SCIndeks], Приступљено [[11. октобар]] [[2010]]</ref>
[[Датотека:LazaLazarevic.jpg|мини|лево|180п|<center>Резервни мајор др [[Лаза К. Лазаревић|Лаза Лазаревић]]<center>]]
Велику војну резервну болницу у Нишу (као испомоћ Сталној војној болници Ниш у Српско-бугарском рату) са 753 постеље, [[1885]]. основао је и у њој био, управник и једини [[љекар|лекар]] резервни санитетски [[мајор]], свестрано надарен, књижевно образован, човек изнад свог времена др Лаза Лазаревић.<ref>Радослав С. Живић, ''Великани нишке медицине'', Прво издање, 1997. Издавач Просвета Ниш. ISBN {{page|year=|isbn=978-86-7455-298-8.|pages=}}</ref>
 
Др Лаза Лазаревић је у Ниш допутовао између [[9. новембар|9.]] и [[21. новембар|21. новембра]] [[1885]], и по доласку имао је озбиљне потешкоће да у граду збрине и смести рањенике, али је он тај задатак успешно обавио, уз свесрдну помоћ Димитрија Милићевића и Лазара Димитријевића, који су већ радили у болници (обојица су у току рата једно време радила у болници у [[Пирот]]у) и лекара послатих на испомоћ Стевана Атанасијевића, Димитрија Герасимовића, Антонија Заичека (који је командовао Моравском пољском болницом) Јарослава Кужеља и Хирша До краја рата болницу су ојачале и две хуманитарне мисије из [[Аустроугарска|Аустроугарске]] и [[Немачко царство|Немачке]].
[[Датотека:The Library of Congress - Bulgarian ambulance going to front (LOC) (pd).jpg|мини|десно|300п|<center>У [[Први балкански рат|Првом балканском рату]] Санитетска служба Србије је једини пут сарађивала са бугарском Санитетком службом ''(на слици)'' у неком рату на [[Балканско полуострво|Балкану]] <center>]]
[[Датотека:Sanitetski voz u Nišu 1912..JPG|мини|десно|300п|<center>Санитетски воз у [[Ниш]]у [[1912]]<center>]]
Овај рат који су од [[8. октобар|8. октобра]] [[1912]]. до [[30. мај]]а [[1913]]. водиле [[Балканско полуострво|балканске]] земље: [[Краљевина Србија|Србија]], [[Краљевина Црна Гора|Црна Гора]], [[Краљевина Грчка|Грчка]] и [[Краљевина Бугарска|Бугарска]] (чланице Балканског савеза) против [[Османско царство|Османског царства]], завршио се пропашћу вишевековног османлијског господарења на [[Балканско полуострво|Балкану]]. Српска војска је у овом рату извојевала велику победу у многим биткама са јако малим бројем жртава.<br />Како је Моравска стална вона болница била најближа [[фронт]]у на јужним и југозападним границама [[Краљевина Србија|Краљевине Србије]], она је у том рату имала улогу централне позадинске болнице за хирушко збрињавање.<br />...''Готово сви српски лекари су мобилисани и послати у јединице, чак и управник Пастеровог завода при Моравској сталној војној болници, због чега је овај завод привремено престао са радом''...{{напомена|Од 370 лекара у [[Први балкански рат]] је отишло 296 <ref name="Павловић"/>}} <br />У болницу као испомоћ дошла је већа група [[љекар|лекара]] из [[Словенија|Словеније]],{{напомена|Међу лекарима из Словеније био је и др Едуард Шлезингер, који је за време рата радио у Моравској сталној болници и избројао да је лечио 467 рањеника и болесника.}} али и неких других суседних земаља.<ref>Soban D. Listje in igle, 100 let od prve spinalne anestezije na slovenskom, Zdrav Vest (2001),. pp. 772.</ref>
 
Ево како је стање у Моравској сталној војној болници у Нишу описао дописник париског „[[Журнал]]“-а ({{јез-фра|Journal}}) Анри Барби средином октобра [[1912]].<br />''„Болница у Нишу, луксузно и савремено опремљена на два километра ван града, налази се поред „Ћеле-куле“ светилишта где су сачуване лобање три стотине Срба побијених за време великог устанка... Лагано, дуги конвој стиже зелезницом. Болничари износе рањенике из железничких вагона и преносе их на носилима у оперљациону салу. Тужна поворка ... свих око пет стотина рањеника из овог крвавог воза су из Прве армије“.''
 
У Балканским ратовима велику улогу у евакуацији рањених и оболелих имали су [[санитетски воз]]ови (што се види из горе наведеног цитата А. Барбиа);<br />
 
''...„Ниш је био најважнија полазна станица санитетског воза, који је према формацији био предвиђен као транспортна окосница санитета српске војске. Двојица лекара, један подофицир, петорица каплара и двадесеторица војника чинили су особље санитстског воза... Српска војска је једина међу балканским земљама имала овакве возове... У време балканских ратова ови возови превезли су 110.000 војника и прешли између 30-40.000 км“...''<ref>Петровић М.: ''Санитетски возови у ратовима 1912–1918;'' из: Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство, Београд, 1925;. pp. 764.</ref>
 
==== [[Други балкански рат]] ====
[[Датотека:2nd-balkan-war-bulgarian-plan.sr.PNG|мини|десно|300п|<center>Схема бугарског плана напада на Србију у [[Други балкански рат|Другом балканском рату]], на коме се може сагледати значај локације Моравске сталне војне болнице у Нишу.<center>]]
Овај рат је вођен [[1913]]. између [[Краљевина Бугарска|Бугарске]] са једне и [[Краљевина Србија|Србије]] и [[Краљевина Грчка|Грчке]] са друге стране. Рат са дојучерашњим савезницима, започео је општим ноћним нападом [[Краљевина Бугарска|Бугара]] на српску војску, без претходне објаве рата.<ref>[[Јаша Томић]]: ''Рат у Маћедонији и Бугарској;'' pp. 98.</ref> Велика већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци [[Брегалница|Брегалници]]. Само на српско-бугарском фронту сучелило се 834.000 [[војник]]а. [[Рат]] је одлучен када је српска војска на Брегалници поразила Бугарску, а пошто ју је напала и [[Краљевина Румунија|Румунија]], Бугарска је била приморана да капитулира августа [[1913]].
 
Моравска стална војна болница и у овом рату обавља улогу централне болнице српске војске. Њено хируршко и радиолошко одељење (пошто је српска војска имала само два непокретна [[Рендген (дијагностика)|рендгена]]), <ref>Крстић Н. ''Моја радиолошка искуства у ратовима 1912—1920'', В. Станојевић, Историја српског војног санитета; Наша ратна искуства, Београд, 1925.</ref> поднело је највећи терет збрињавања повређених. [[Други балкански рат]] је био много агресивнији, у односу на претходни. Већина рана била је нанета артиљеријским пројектилима, али и борбом „прса у прса“;
 
''„... Војни стручњаци подвлаче необичну силину удара у том рату; јуриши и противјуриши понављали су се сваки час, ускакало се у непријатељске ровове, хватало се за гушу и го нож ... “''<ref>{{Cite book|last= Ћоровић|first= Владимир|authorlink= Владимир Ћоровић|coauthors= |title= Историја српског народа|year= 1997|url= http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_20.html|publisher= |location= Београд|id=|accessdate = 19. 3. 2013.}}</ref>
 
Колико је овај рат био крвавији од претходних показује податак да је из строја српске војске избачено чак 16.200 војника.<ref>Ратковић, Б.; Ђуришић, М.; Скоко, С. ''Србија и Црна Гора у Балканским ратовима''. Београд, 1972, Београдски издавачко-графички завод</ref> Захваљујући методи хируршке обраде [[рана]] одмах након [[повреда]] (чиме је напуштена метода одложене обраде [[рана]] - ''„остави за касније“''), и први пут примењеног Алекс-Карловог шава [[крвни суд|крвних судова]] [[Смрт|смртност]] рањеника у Моравској сталној војној болници значајно је смањена.<ref>Н. Крстић, ''О повредама крвних судова на фронту''.</ref>
:Збогом заувек жељо апсолутна...“
|-
| style="text-align:left;" |'''[[Прока Јовкић]] – Нестор Жучни'''<br />
 
''Последњи стихови [[песник]]а које је када је умро [[27. април]]а 1915. од [[тифус]]а у Војној болници крај његовог узглавља пронашао, млади доктор Милош Ђорић.<ref>Ђорђе Стаменковић, ''Кључ старе Србије'', Белег, Просвета, Ниш, {{page|year=1997, |id=ISBN 86-745-343-5|pages=}}</ref> ''
|}
Стравичне дане који су у рано пролеће 1915. владали у Војној болници и [[Ниш]]у, описао је велики светски репортер [[Хон Рид]], али и један од многих истакнутих људи тога доба који је умро од [[тифус|пегавог тифуса]], у Војној болниици, [[песник]] [[Прока Јовкић]] – Нестор Жучни.{{напомена|„Било је то време припрема, а убрзо и почетка, балканских ратова и Првог светског рата. На позив да се брани отаџбина и слобода Јовкић је обукао војничку униформу. Пријавио се као добровољац. Као писмен и образован човек радио је у Министарству, које је из Београда евакуисано у Ниш, 1914. године.}}
 
Као и војна и све остале нишке болнице су од стране окупатора, дивљачки опустошене. Изваљивани су – чак – оквири врата и прозора. Недостајало је стакло, да се прекрију столови у бактериолошкој лабораторији:
{{цитат2|''..те у недостатку бржег решења, буду искоришћене (стаклене) рендген плоче из Петровићевих сандука (медицинске документације који је еминентни хирург скупљео у рату). Те тако, закључиће он (др Петровић) с горким осмехом, морамо, да бисмо поново такву документацију стекли, дочекати нови рат...''<ref>Станојевић В.: ''Наше санитетско ратно искуство'', Београд, 1925.;pp. 624.</ref>}}
 
Одмах је започето са формирањем привремених болница у Нишу; 1. завојиште Моравске и 3. завојиште Дунавске дивизије, док су [[Французи]] за своје трупе организовали сопствену болницу са мајором др Керамбреном на челу. Осим тога, на захтев команданта Источне војске из Солуна, српски санитет је од 20. октобра отворио у Нишу и болницу за ратне заробљенике.<ref>Nedok A. ''The Serbian Army Medical Corps in the breach of the Salonika Front and liberation of Serbia in the year 1918'' Vojnosanit Pregl 2008; 65(Suppl.): 27–34. UDC: 355.4:94 (4) "1917 – 1918"</ref> Са сигурношћу се може рећи да је Моравска стална војна болница у Нишу на територији Краљевине Србије на дан 30. новембра 1918. поред Опште војне болнице у Београду, Сталне војне болнице за шумадијску дивизијску област у Крагујевцу и Болнице у Врању, имала један од 4 тада постојећа рендген апарата.<ref name=autogenerated9/>
Болница је једним делом била смештена у и хирушком павиљону (са 150 постеља), [[Клинички центар Ниш|Опште болнице у Нишу]], другим делом у бившој Војној болници чији су павиљони били јако оштећени. Део болничког центра налазио се и у хотелима Оријент и Парк, згради бивше бановине и некадашњем штабу армије. Хируршким одељењем руководио је др Никола Ђукнић.
 
Назив ''„Болнички центар број 1-Ниш“'' болница је добила [[5. фебруар]]а [[1945]], а поред редовне делатности морала је да пружа кадровску и другу помоћ војним болницама на ширем простору јужне Србије, организује бројне курсеве и обуку кадрова, води бригу о извештавању и медицинској документацији итд. У периоду од [[21. октобар|21. октобра]] [[1944]]. до [[31. мај]]а [[1945]]. „Болнички центар број 1“ је збринуо до [[31. мај]]а [[1945]]. 9.860 рањеника, а просечна [[смртност]], у задња три месеца износила је до 2,7 одсто&nbsp;%.<ref name="Поводом"/>
 
=== [[НАТО бомбардовање СРЈ]] ([[1999]]) ===
Поред обављања задатака из домена лечења Војна болница је и наставна база како војног санитета тако и Средње медицинске школе у Нишу и [[Медицински факултет Универзитета у Нишу|Медицинског факултета у Нишу]].
 
Војна болница је установа отвореног типа како за школовање свих профила медицнског кадра из цивилних структура (волонтери, лекари приправници, специјализанти, санитетски кадар за ратне дужности итд), тако и прихват и лечење цивилних осигураника чији број непрестано расте. Учешће цивилних осигураника у искоришћености постељног фонда кретало се у проценту од 15-20 &nbsp;% са тенденцијом раста.<ref name="Поводом"/>
 
Уназад неколико година болница је остварила 65.000 до 70.000 болесничких дана, обавила преко 1.000.000 разних услуга и прегледа, код 180.000 до 200.000 осигураника, извршила 1.200 хемодијализа, обавила 30.000-38.000 систематских специјалистичких прегледа и прикупила преко 2000 литара [[крв]]и
<ref name="година">''125 година Војне болнице у Нишу'', Сретен Миленковић, Милорад Димић, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004(Бечеј Пролетер).116 стр. ISBN {{page|year=|isbn=978-86-84819-01-9.|pages=}}</ref>
</ref>
 
== Међународне мисије ==
Након дужег прекида у међународној сардњи војске, изазваног распадом бивше Југославије, и реорганизацијом војске, почетком [[2003]]. Војна болница међу првим установама у тадашњој војсци Србије и Црне Горе, на позив УН за упућивање [[Организација уједињених нација|Санитетског тима у мировну мисију УН]] у [[Конго|Републику Конго]], на предлог Министарства одбране, шаље санитетски тим састављен искључиво од њених припадника ([[љекар|лекара]] и [[медицински техничар|медицинских техничара]]: официра, подофицира и цивилних лица). Од [[2003]]. до [[2010]]., у 15 тимова колико је до тада упућено у [[Демократска Република Конго|ДР Конго]], Војна болница Ниш је у сваком тиму имала и своје представнике.
 
Војске Србије у мировну операцији УН - -{MINURCAT}- у [[Чад]]у, на основу одлуке коју је Влада Републике Србије усвојила је на заседању 7. маја [[2009]], шање (у саставу норвешког контингента) шесточлани тим санитетске службе ВС. И у овом тиму налазе се представници Војне болнице Ниш, који након завршетка обуке у Норвешкој у трајању од шест недеља, [[23. јун]]а [[2009]]. одлазе у Чад.<ref name="Павловић"/>, <ref>Мутавџић Р., ''Помоћ срцу Африке,'' „Одбрана“, бр. 93,. pp. 14-16.</ref>
 
Упућивањем др Славише Ћирића, начелника Одељења за инфективне болести Војне болнице у Нишу, на дужност шефа Санитетске службе у мисији „-{EUTM Somalia}-“, Војна болница у Нишу је [[25. април]]а [[2012]]. отпочела са првим учешћем својих припадника и представника Србије у мултинационалној операцији Европске уније, „-{EUTM Somalia}-“ у [[Уганда|Уганди]]. Ћирић ће на овој дужности у Уганди провести шест месеци .<ref>[http://archive.is/20120805104906/www.mod.gov.rs/novi.php?action=fullnews&id=3808 ''Упућивање представника МО и ВС у мисију Европске уније "EUTM Somalia" у Уганди'']</ref>
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* ''125 година Војне болнице у Нишу''/Сретен Миленковић, Милорад Димић-Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004 (Бечеј Пролетер). 116 стр. ISBN {{page|year=|isbn=978-86-84819-01-9.|pages=}}
* ''Поводом 130 година постојања Војне болнице у Нишу: јануар 1878-јануар 2008.'' Ђенић Н, и сар. Војносанит. Преглед 2008;65(1):69-80
* Милошевић Р. ''Сто десет година Војне биолнице у Нишу (1878—1988).'' Монографија, Војна болница; 1988.
* -{Živić S R. ''Knjiga o bolnici''. Niš: Prosveta; 2002}- 2002
* {{cite book|author=Поповић М., Антић Ч.|title=Војна болница у Нишу|year=2010|url= |publisher=Монографија, Дирекција за издавачку и библиотечко-информатичку делатност|location=Београд|isbn=978-86-335-0286-3|pages=}}
{{refend}}
1.506.851

измена