Петар Јокић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м додана категорија Топољани помоћу геџета HotCat |
м правопис; козметичке измене |
||
Ред 3:
| презиме = Јокић
| слика = petar jokic.jpg
| опис_слике = Петар Јокић, уље на платну [[Димитрије Аврамовић|
| дан_рођења =
| месец_рођења =
Ред 52:
|}
</center>
После пропасти устанка, 1813, живео је с породицом до 1838. у [[Земун]]у и трговао. По ослобођењу [[Србија|Србије]] Јокић се вратио у своју отаџбину и постао члан окружнога [[Ваљево|ваљевског]] суда, где је дочекао и пензију када је отишао у Тополу, место свога рођења. Ту је живео до смрти, 1852. године.<ref>Андра Гавриловић (2008): Знаменити Срби XIX века. Друго допуњено издање. Научна КМД, Београд</ref>
== О казивањима Петра Јокића ==
До бележења успомена Петра Јокића дошло је углавном залагањем и спретношћу тада младог тополског учитеља, а касније добро познатог и за науку вишеструко заслужног [[Милан Ђ. Милићевић|Милана Ђ. Милићевића]]. ''"Познавши се'' — пише Милићевић — ''с Јокићем, ја сам му одлазио и радо и често, јер сам опажао да и он мене радо дочекује и, ако само један дан не дођем, шаље и тражи ме. Тако смо се нас двојица, за кратко време, били зближили да смо један другом некако били потребни.... Међу тим је он, кад год сам му отишао, причао врло интересне приче, о времену и о људима из првога устанка"''. Када му је било понуђено да се његова казивања записују, стари је ратник је одбио. Тек кад је Милићевић дошао као изасланик [[Српско учено друштво|Српског Ученог Друштва]], Јокић је пристао на понуду, па су његова казивања бележена током зиме 1851—1852. године. Тако је постао важан и популаран рад "Причање Петра Јокића о догађајима и људима из првог српског устанка", који је штампала [[Српска академија наука и уметности|Српска Краљевска Академија]] у XIV књизи часописа "Споменик". И поред пристанка да говори, Јокић је и даље остао штедљив у казивању. Вожда је представио као неуморног путника-пешака, са торбом о рамену, у којој носи своју основну храну (папула, погача, ракија).
Милан Ђ. Милићевић о томе пише: ''"Петар Јокић је био у многим бојевима. Мени је причао пред смрт да се находио у 65 прилика где се гинуло, где је дакле могао и он погинути. Он је однео у гроб неколико рана. Осем способности војничких, Јокић се одликовао још и великом разборитошћу и човечношћу у поступању. Писац ових редова, по жељи Српског Ученог Друштва, имао је срећу саслушавати овога старог ратника о раду Срба од 1804 —1813. Целу зиму године 1851|52 провео је у кући многопоштованог Петра Буљубаше, и наслушао се чудних прича из оног јуначког доба. Свршивши своје казивање, он је наскоро за тим и умро, 24 Априла 1852, око четири ипо сата после по дне, и укопан је више олтара тополске цркве. Међу хартијама Срп. Уч. Друштва наћи ће се и неки животопис Петра Јокића који сам ја написао још 1852. године, и предао Друштву"''.<ref>Милан Ђ. Милићевић (1876): Кнежевина Србија. Државна штампарија, Београд</ref>
Његово сведочење није могло, по одлуци цензуре, да се појави за време владавине кнеза [[Александар Карађорђевић (кнез)|Александра Карађорђевића]], већ знатно касније, тек 1891. године, па се отуда десило да [[Исидор Стојановић]] професор опште историје, ректор [[Београдски Лицеј|Београдског лицеја]] 1840/41. и 1845/46. заобиђе пишући о Првом српском устанку значајног и општепознатог Јокића и наводи [[Гаја Пантелић|Гају Пантелића]].
| |||