Симеон I — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м правопис |
м правопис |
||
Ред 35:
== Детињство и младост ==
[[Датотека:First Bulgarian Empire.png|250px|мини|лево|Територија Првог бугарског царства током владавине Симеона Великог]]
Симеон је рођен 864. или 865. године. Био је син бугарског кнеза [[Борис I|Бориса I]].<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 280.</ref>, владара из династије [[Крум]]<ref>Dimitrov, Božidar. "Hramǎt "[http://www.historymuseum.org/404/ Sveti Četirideset mǎčenici]"" (in Bulgarian). National Historical Museum. Retrieved 2007-03-07.</ref>. Током владавине кнеза Бориса, Бугарска је покрштена (865. године)<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 280.</ref><ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 132.</ref>. Симеон је читавог свог живота био хришћанин. Старији Симеонов брат [[Владимир Расате|Владимир]] био је одређен да наследи оца. Симеон је, због тога, предодређен за високог свештеника, евентуално бугарског архиепископа. Постат је на Универзитет у Цариграду да добије свештеничко образовање са тринаест или четрнаест година. Узео је име Симеон током боравка у цариградском манастиру<ref>грчка варијанта хебрејског имена "שִׁמְעוֹן" што значи "слушајући; Campbell, Mike. "Biblical Names". Behind the Name. Retrieved 2007-03-04</ref>
Од 888. године Симеон је поново у Бугарској. Настанио се у краљевском манастиру у [[Велики Преслав|Преславу]].<ref>Nikolova, Bistra . "Veliki Preslav". Pravoslavnite cǎrkvi prez Bǎlgarskoto srednovekovie (in Bulgarian). Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. 2002. ISBN 978-954-430-762-2. pp. 88</ref> где је, под вођством Наума Преславског, ангажован у преводу верских књига са грчког на старословенски језик<ref>Fine, The Early Medieval Balkans. стр. 132.</ref>. Владимир је, у међувремену, наследио свога оца који се повукао у манастир. Владимир је покушао да поврати паганску религију и склопио је савез са [[Арнулф Карантанијски|Арнулфом Карантинским]], немачким владарем<ref>Annales Fuldenses. стр. 408. Cited in Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 133.</ref>. Тиме је приморао Бориса да поново уђе у политички живот. Борис је збацио Владимира са престола, ослепео га и утамничио. Затим је свога сина Симеона прогласио новим владарем Бугарске<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 283.</ref><ref>Todt, Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon.</ref>
Ред 44:
Доласком Симеона на власт, дуготрајан мир, кога је његов отац Борис склопио са византијским царем [[Михаило III|Михаилом]], ближио се крају. Сукоб је избио када је византијски цар [[Лав VI Мудри]], наводно под притиском своје љубавнице [[Зоја Зауцена|Зоје]] и њеног оца [[Стилијанос Зауцес|Стилијаноса Зауцеса]], пренео државну царину из [[Константинопољ|Цариграда]] у [[Солун]].<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref> Тиме је угрозио трговачке интересе Бугарске јер је царина била виша. Трговци су тражили заштиту од Симеона који је упутио протест Лаву VI. Међутим, византијски цар игнорисао је Симеонове протесте<ref>John Skylitzes. Skylitzes–Kedrenos, II. стр. 254.4–16</ref><ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 144–145.</ref> То је био повод за избијање [[Византијско-бугарски ратови|византијско-бугарског рата]].
У јесен 894. године Симеон напада Византију са севера где су му Византинци пружили слаб отпор.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 289.</ref>. Већина византијске војске ангажована је на истоку Анадолије у [[Византијско-арапски ратови|рату]] са Арабљанима<ref>Theophanes Continuatus. стр. 312., cited in Vasil'ev, A. (1902). Vizantija i araby, II (in Russian). стр. 88. стр. 104. стр. 108–111.</ref>. Војска коју је Лав послао на Симеона је одлучујуће поражена у Македонији<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref><ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki".</ref>
Византинци склапају савез са [[Мађари]]ма против Бугара обећавајући им превоз преко [[Дунав]]а византијском морнарицом.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 145.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 198.</ref>. Лав VI је, могуће, склопио савез и са Арнулфом Карантинским како би се осигурао да [[Франци]] неће подржати Бугаре против Византије<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 294–295.</ref>. Истовремено је талентовани војсковођа [[Нићифор Фока Старији|Нићифор Фока]] опозван из јужне [[Италија|Италије]] како би се супротставио Бугарима<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 146.</ref>. Несвестан опасности са севера, Симеон је пошао у сусрет Нићифору. Две војске се, међутим, нису сукобиле већ је Лав VI понудио Симеону мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 295.</ref>. Симеон није веровао Лаву већ је ухапсио изасланика и наредио да се речни пролази затворе конопцима и ланцима док се не обрачуна са Фоком. Два сукоба са Мађарима на северу резултирали су бугарским поразима. Симеон је приморан да се повуче у Силистру. Након пљачке бугарских територија, Мађари се повлаче ка северу<ref>Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.</ref>
== Рат са Мађарима и мањи сукоби са Византијом ==
Ред 52:
Након закључења мира са Византијом, Симеон је остао слободан да планира кампању против Мађара да би им се осветио за раније поразе. Византијског цара Лава затворио је како би одложио ослобађање заробљеника. Закључио је савез са [[Печенези|Печењезима]], источним суседима Мађара. Као повод за рат Симеон је искористио мађарску инвазију на суседне словенске земље 896. године. Нашао се на челу коалиције против Мађара. У [[битка на јужном Бугу|бици на јужном Бугу]] нанео им је велики пораз и приморао их да заувек напусте планове о походима на Бугарску и да се населе у Панонију.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 304.</ref> Након завршетка рата са Мађарима, Симеон је ослободио византијске заробљенике у замену за бугарске.
Под изговором да Лав VI није ослободио све заробљенике.<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 147.</ref>, Симеон предузима нов напад на Византију лета 896. године кренувши директно ка Цариграду<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 315.</ref>. У Тракији се сукобио са омањом, на брзину састављеном, војском Византинаца и нанео им [[Битка код Бугарофигона|пораз код Бугарофигона]]<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 316.</ref>. Лав VI је, на крају, ипак успео да одбије Бугаре који су доспели чак до Цариграда<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 317.</ref>
Симеон је мир са Византијом често кршио и освајао је делове византијске територије у неколико наврата.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 321.</ref>
== Царска титула ==
Ред 61:
* Bǎlgarite i Bǎlgarija, 1.2.</ref>.
Међутим, Александар није стигао да ратује са Симеоном. Умро је 6. јуна 913. године остављајући власт регентском савету на челу са [[Никола Мистик|Николом Мистиком]].<ref>Todt, Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon.</ref>
Анархија у Цариграду престала је након убиства Константина Дуке.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 359.</ref>. Одмах је формирана влада на челу са патријархом Николом на челу. Никола је позвао Симеона на мировне преговоре<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 359.</ref>
Убрзо након Симеоновог одласка, Константин VII вратио је мајку Зоју из манастира. Зоја је успела да фебруара 914. године преузме власт уклонивши патријарха Николу из владе. Мир са Симеоном је прекинут. Симеон је напао Тракију лета 914. године и освојио Једрене. Зоја Симеону шаље поклоне како би га приволела да пристане на мир и Византинцима уступи Једрене. Наредних година Симеон је своју војску ангажовао око Драча и Солуна, али није постигао значајније успехе. Зоја склапа мир са Абасидским калифатом, а настоји да склопи споразуме и са Печенезима, Србима и Мађарима како би они Бугаре напали са леђа. Ове намере су осујећене захваљујући Симеоновој дипломатској вештини.
Ред 75:
Након завршетка рата са Византијом, Симеон је намеравао да казни српског владара Петра Гојниковића који је покушао да га изда склапајући савез са Зојом.<ref>Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"</ref> Симеон шаље двојицу својих команданата, [[Теодор Сигрица|Теодора Сигрицу]] и [[Мармаис]]а у Србију. Бугари су Симеона позвали на мировни састанак који би требало изгладити сукобе. Петар Гојниковић је на превару заробљен, свезан и одведен пред Симеона који га је утамничио. Гојниковић је остатак живота провео у тамници. Нови српски кнез постао је [[Павле Брановић]] кога је поставио Симеон. Тиме је, на неко време, обновљен утицај Бугарске на Србију<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 385–386.</ref>
У међувремену долази до промене на византијском престолу. Зоју је заменио адмирал [[Роман I Лакапин|Роман Лакапин]] који је постао савладар малолетног Константина. Убрзо је, међутим, Константина прогласио за савладара, а себе за византијског цара. Био је то повод Симеону да покрене нов рат. Између 920. и 923. године Симеон преко Тесалије допире до Коринтске превлаке, на истоку до Тракије и Дарданела и предузима опсаду Лампсака.<ref>Alexander Kazhdan, ed. (1991). [[The Oxford Dictionary of Byzantium|Oxford Dictionary of Byzantium]]. Oxford University Press.</ref><ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, [http://fmg.ac/Projects/MedLands/Intro.htm Foundation for Medieval Genealogy], retrieved August 2012,[better source needed]</ref>
У Србији Захарија диже побуну против Симеона. Подржан је од стране многих Бугара исцрпљених Симеоновим бескрајним кампањама против Византије. Симеон је у Србију послао Сигрицу и Мармаиса.<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 446–447.</ref> Међутим, бугарска војска је доживела катастрофални пораз који је Симеона нагнао да закључи мир са Византијом и прикупи снаге за гушење српског устанка. Симеон шаље војску на челу са [[Часлав Клонимировић|Чаславом Клонимировићем]] који је требало да замени Захарију (924). Захарије је избегао у Хрватску. Српски жупани позвани су у Бугарску да Чаславу положе заклетву. Сем постављања Часлава на власт, Бугари су заробили и побили жупане, а Србија је припојена Бугарској<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 459.</ref>
Ред 88:
== Смрт ==
Последњих месеци живота, Симеон је планирао нову опсаду Цариграда.<ref>Cawley, Charles (30 January 2011), Bulgaria: Symeon I 893–927, Foundation for Medieval Genealogy, retrieved August 2012,</ref> упркос Романових очајничких молби за мир<ref>Zlatarski, Istorija na Pǎrvoto bǎlgarsko carstvo. стр. 489–491.</ref>. Симеон је умро 27. маја 927. године од срчаног удара у својој палати у Преславу<ref>Runciman, A history of the First Bulgarian Empire. стр. 176–77.</ref><ref>Canev, Bǎlgarski hroniki. стр. 226–227.</ref>
== Култура и религија ==
Ред 94:
Током Симеонове владавине, Бугарска је достигла свој културни врхунац. Постала је духовни центар словенске Европе.<ref>Lalkov, Rulers of Bulgaria. стр. 23–25.</ref><ref>Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura.</ref> Симеон је наставио политику свога оца Бориса. Успостављао је и ширио словенску културу и привлачио научнике и писце у Бугарску у Преславску и Охридску књижевну школу које су основане током владавине Бориса. Највише резултате школе су постигле током Симеонове владавине<ref>Ivanova, "[http://knigite.abv.bg/zv/zv_uvod.html Introduction]", Tǎržestvo na slovoto.</ref>
Крај 9. и почетак 10. века представља најпродуктивнији период бугарске средњовековне књижевности.<ref>Ivanova, "Introduction", Tǎržestvo na slovoto</ref>
Нова бугарска престоница, [[Велики Преслав|Преслав]], изграђена је у велелепни културни и верски центар Бугарске. У Преславу се налазило преко 20 цркава и манастира, импресиван краљевски двор и Златна црква.<ref>Delev, Zlatnijat vek na bǎlgarskata kultura</ref> Развој бугарске уметности у периоду Симеона показује и керамичка икона [[Теодор Стратилат|Теодора Стратилата]] у преславском стилу<ref>[http://web.archive.org/web/20070127095604/http://www.museum-preslav.com/colectr.html Risuvana keramika]". Muzej Preslav. Archived from the original on January 27, 2007. Retrieved 2007-03-10.</ref>
|