Википедија

Историја Русије — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Разне исправке
Ред 26:
{{Посебан чланак|Источни Словени|Руски каганат}}
 
Преци [[Руси|Руса]] су била [[словени|старословенска племена]] чија је прапостојбина, према тврдњама неких научника, била шумовита област око [[Припјатска мочвара|Припјатске мочваре]].{{sfn|Barford|2001|pp=15–16}} [[Источни Словени]] су настанили територију западне Русије у два таласа. Један талас је ишао од [[Кијев]]а до данашњег [[Суздаљ]]а и [[Муром]]а и други који је ишао од [[Полоцк]]а до [[Велики Новгород|Новгорода]] и [[Ростов]]а{{sfn|Christian|1998|pp=6–7}}. Од [[7. век]]а Источни Словени су били већинско становништво у западној Русији{{sfn|Christian|1998|pp=6–7}} и они су полакао и мирним путем асимиловали [[Угро-фински народи|Угрофинска племена]] која су овај простор настањивала пре њих{{sfn|Paszkiewicz|1963|pp=262}}{{sfn|McKitterick|1995|pp=497}}<ref name = Mongait>Aleksandr Lʹvovich Mongaĭt, ''-{Archeology in the U.S.S.R.}-'', -{Foreign Languages Publishing House}-, (1959). ppстр. 335.</ref>.
 
=== Кијевска Русија ===
Ред 37:
До краја [[10. век]]а мањински Варјази су били готово у потпуности асимиловани од стране већинских Словена.<ref>Particularly among the aristocracy. Погледати [http://history-world.org/BYZ4.htm -{World History}-]. Прибављено 22. јула 2007.</ref> Током својих бројних похода на [[Константинопољ|Цариград]] они су дошли у контакт са [[Грчка|грчком]] културом.{{sfn|Obolensky|1994|pp=13}}
 
Кијевски Руси су створили словенску варијанту [[православље|православног хришћанства]],<ref name = Curtis/> на тај начин продубљујући синтезу [[византијско царство|византијске]] и словенске културе, која ће карактерисати руску културу током наредних хиљаду година. [[Хришћанство]] је званично примљено [[988]]. чином јавног крштавања становника Кијева, који је спроведено по налогу [[Владимир I Велики|Владимира I]].<ref>Погледати [http://www.dur.ac.uk/a.k.harrington/christin.html -{The Christianisation of Russia}-], крштење Владимира -{I}- и становништва Кијева, описано у ''-{The Russian Primary Chronicle}-''.</ref> Неколико година после тога прокламован је први законик, [[Руска Правда]].<ref name = Smith>Gordon Bob Smith, ''-{Reforming the Russian Legal System}-'', -{Cambridge University Press}-. {{page|year=1996. |id=ISBN 978-0-521-45669-2. pp. |pages=2-3}} </ref> Кијевски владари су следили пример византијских владара, да држе цркву у зависном положају,<ref>P. N. Fedosejev, ''-{The Comparative Historical Method in Soviet Mediaeval Studies}-'', -{USSR Academy of Sciences}-, (1979). ppстр. 90.</ref> па су кроз историју у Русији црква и држава увек били блиско повезани. У [[11. век]]у, а нарочито током владавине [[Јарослав Мудри|Јарослава Мудрог]], Кијевска Русија је доживела процват у привреди, архитектури и литерарном стваралаштву.{{sfn|Russell|2003|pp=13}}
 
Номадски турски народ [[Кумани]] су освојили јужну Русију крајем 11. века и створили номадску државу на обали Црног мора. Они су са тог простора првобитно потписали [[Печенези|Печенезе]]. Кумани су вршили сталне упаде на север, где су пљачкали и палили руска села. Становништво се са тог простора почело масовно исељавати на север. На брзо слабљење Кијевске Русије су утицале унутар династичке борбре око престола. Слабљење Кијева се одразило и на остале руске државе, [[Владимир-Суздаљ]], [[Новгородска република|Новгородску републику]] и [[Галиција-Волинија|Галичку Русију]]. Освајања [[Монголи|монголске]] [[Златна хорда|Златне хорде]] у [[13. век]]у су задала последњи ударац Кијевској Русији, која је престала да постоји.<ref name="Hamm">{{Cite book|last=Hamm|first=Michael Franklin|title=Kiev: A Portrait, 1800-1917|year=1993|url= |publisher=Princeton University Press|location= |isbn=978-0-691-02585-8|pages=}}</ref> Галичка Русија је припојена [[Државна заједница Пољске и Литваније|Пољско-литванском савезу]],<ref name = Curtis/> Владимир-Суздаљ је био под [[Монголи|монголском]] управом, док је једино Новгородска република очувала своју независност.<ref name = Curtis/>
Ред 93:
=== Доба немира ===
{{Посебан чланак|Смутна времена}}
[[Датотека:Appeal of Minin.jpg|мини|десно|200п|[[Кузма Мињин|Козма Минин]] позива становнике [[Нижњи Новгород|Нижњег Новгорода]] на устанак против Пољске.<ref name=Dunning>Chester S. L. Dunning, "Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the Founding of the Romanov Dynasty", Penn State Press. {{page|year=2001. |id=ISBN 978-0-271-02074-7. pp. |pages=433-434}} </ref>]]
После смрти Ивана Грозног, на престо је дошао његов син [[Фјодор I Звонар|Фјодор I]]. Будући да Фјодор није имао деце, а његов брат [[Царевић Димитрије|Димитрије]] је [[1591]]. године умро под неразјашњеним околностима, династија Рјуриковича се гаси, а на престо долази [[Борис Годунов]]. Крај династија Рјуриковича означава почетак периода грађанских ратова и страног мешања у унутрашња питања земље, у историји познатог као [[смутно време|смутна времена]].<ref name=autogenerated1>[http://countrystudies.us/russia/3.htm Muscovy], excerpted from Glenn E. Curtis (ed.), ''Russia: A Country Study'', Department of the Army. 1998. ISBN 978-0-16-061212-1.</ref> Веома хладна лета, [[1601]], [[1602]]. и [[1603]]. године, изазвала су слаб принос летине, што је довело до [[руска глад (1601—1603)|велике глади]]<ref>Borisenkov E, Pasetski V. "The thousand-year annals of the extreme meteorological phenomena". ISBN 978-5-244-00212-6. ppстр. 190</ref> и масовних немира.
 
Део племства се није слагао са избором [[Борис Годунов|Бориса Годунова]] за новог владара. Појава младића који је тврдио да је [[Царевић Димитрије]], дала је могућност [[Државна заједница Пољске и Литваније|Пољско-литванском савезу]] да уз помоћ незадовољног дела племства, на престо доведе [[Лажни Димитрије|лажног Димитрија]], а касније и да свог принца [[Владислав IV Васа|Владислава IV Васу]] постави на руски престо<ref name=Vern>George Vernadsky, "A History of Russia", Volume 5, Yale University Press, (1969). [http://www.spsl.nsc.ru/history/vernad/vol5/vgv522.htm#vgv522note35 Russian translation], Приступљено 8. 4. 2013.</ref><ref>Mikolaj Marchocki "Historia Wojny Moskiewskiej", ch. "Slaughter in the capital", [http://www.vostlit.info/Texts/rus8/Marchockij/pred.phtml?id=902 Russian translation], Приступљено 8. 4. 2013.</ref><ref>Sergey Solovyov. History of Russia... Vol. 8, pp. 847</ref> .
Ред 108:
Током овог периода држава је постепено укинула право сељацима да могу да мењају посед на коме раде. Држава је у потпуности контролисала кметове, који су бекством са поседа за који су били везани постајали одметници. Власници земље су имали готово неограничену власт над својим кметовима. Племство и држава су повећали намете сељацима. Трговцима је такође био увећан порез и било им је забрањено као и кметовима да се преселе у другу област. Целокупно становништво је спадало у војне обвезнике, а такође су били обавезни да плаћају посебне порезе.<ref>For a discussion of the development of the class structure in Tsarist Russia see Skocpol, Theda. ''States and Social Revolutions: A Comparative Analysis of France, Russia, and China''. Cambridge U Press, 1988.</ref>
 
У таквим условима су побуне биле честе, чак је и становништво Москве неколико пута устајало против власти.<ref name = Kotilaine>Jarmo Kotilaine and Marshall Poe, ''Modernizing Muscovy: Reform and Social Change in Seventeenth-Century Russia'', Routledge. {{page|year=2004. |id=ISBN 978-0-415-30751-2.|pages=264}} pp. 264</ref><ref>{{ru}} [http://militera.lib.ru/common/solovyev1/13_03.html Moscow Uprising of 1682] in the ''History of Russia'' of Sergey Solovyov</ref> Највећа сељачка буна у [[Европа|Европи]] у 17. веку је избила [[1667]]. године. Тада су се [[Козаци]] побунили против централизације државе, а придружили су им се и одбегли кметови. Козак [[Стењка Разин|Стенка Разин]] је повео своје устанике уз [[Волга|Волгу]], бунећи сељаке и мењајући локалну власт козачком.{{sfn|Curtis|1998|pp=}} Царска армија је сломила устанак [[1670]]. године. Годину дана касније Стенка је заробљен и погубљен.
 
== Руска Империја ==
Ред 117:
[[Петар Велики|Петар I]] Велики ([[1672]]—[[1725]]), учврстио је аутократију у Русији и одиграо велику улогу у стварању државе по европском систему. Русија је била највећа земља на свету, она је по површини била једнака површини три континенталне Европе. Простирала се од Балтичког мора до Тихог океана. Већина територијалних проширења је остварена у [[17. век]]у, када створена прва руска насеља на Тихом океану, поново је враћен Кијев и умирена су сибирска племена. У то доба Русија је имала само 14 милиона становника од којих је само мали део живео у градовима. Русија је остала искључена из поморске трговине, а унутрашња трговина је зависила од временских услова.<ref>[http://bookz.ru/authors/milov-lv/milovlv01/1-milovlv01.html Milov L.V. «Russian peasant and features of the Russian historical process», the research of Russian economic history of XV-XVIIIth centuries.], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
 
Петрови први војни циљеви су били усмерени против [[Османско царство|Османског царства]].<ref>His aim was to establish a Russian foothold on the Black Sea by taking the town of [[Azov]]. See Lord Kinross, ''The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire'', Perennial. {{page|year=1979. |id=ISBN 978-0-688-03093-3.|pages=353}} pp. 353</ref> Касније преусмерава своју пажњу ка северу. Петру је недостајала сигурна морска лука на северу, поред луке [[Архангељск|Архангелск]] на [[Бело море|Белом мору]], која је годишње девет месеци била под ледом. Излаз на Балтик блокирала је [[Шведска]]. Жеља за излазом на море навела га је да [[1699]]. склопи тајни савез са [[Пољско-литванска унија|Пољско-литванском унијом]] и [[Данска|Данском]] против Шведске, што је довело до [[Велики северни рат|Великог северног рата]]. Рат је окончан [[1721]]. када је исцрпљена Шведска затражила мир. Петар је добио четири провинције на југу и истоку Финског залива, обезбеђујући тако себи дуго жељени излаз на море. Ту је подигао нову руску престоницу, [[Санкт Петербург]], као „прозор ка Европи“ који ће заменити Москву, која је дуго била руски културни центар. У част својих освајања Петар додаје себи титулу императора и Руско царство званично постаје [[Руска Империја]] 1721. године.
 
[[Датотека:Lomonosov_Poltava_1762_1764.jpg|мини|десно|200п|Петар I на челу руске војске током битке код Полтаве]]
Ред 248:
=== Индустријализација ===
 
Период од [[1929]]. до [[1939]]. је немирно доба руске историје. То је период масовне идустријализације и унутрашњих немира када је [[Јосиф Стаљин]] успоставио скоро потпуну контролу над руским друштвом, будући да је имао неограничену моћ коју нису имали ни најамбициознији цареви. Након Лењинове смрти Стаљин се борио за власт над Совјетским Савезом са својим ривалима у Политбироу, а посебно са [[Лав Троцки|Лавом Троцким]]. До [[1928]], када су сви [[троцкизам|троцкисти]] или прогнани или остали без моћи, Стаљин је био спреман да почне са спровођењем радикалног програма индустријализације<ref name = Deutscher>I. Deutscher, ''Stalin: A Political Biography'', Oxford University Press. (1949). ppстр. 294-344</ref>.
 
Стаљин је 1928. изнео предлог првог [[Петогодишњи план|Петогодишњег плана]].<ref name="Richman"/> Изузимајући НЕП (Нова економска политика) који је осмислио Лењин, ово је био први међу бројним плановима који су спроведени у циљу брзе акумулације капитала кроз изградњу тешке индустрије, колективизацију пољопривредне производње и рестриктивну политику производње робе широке потрошње<ref name="Richman"/>. По први пут у историји, привреда једне земље је у потпуности била контролисана од стране владе.
Ред 274:
 
[[Датотека:Bundesarchiv Bild 192-208, KZ Mauthausen, Sowjetische Kriegsgefangene.jpg|200п|лево|мини|Изгладнели совјетски војници у заробљеничком логору]]
Иако је Совјетски Савез из Другог светског рата изашао као победник, привреда је разорена, а током рата је погинуло 27 милиона Совјета.<ref>This is far higher than the original number of 7 million given by Stalin, and, indeed, the number has increased under various Soviet and Russian Federation leaders. See Mark Harrison, ''The Economics of World War II: Six Great Powers in International Comparison'', Cambridge University Press. {{page|year=1998. |id=ISBN 978-0-521-78503-7.|pages=291}} pp. 291., for more information.</ref> Око 1 700 градова и око 70.000 насеља је уништено.<ref>As evidenced at the post-war Nuremberg Trials. See Ginsburg, George, ''The Nuremberg Trial and International Law'', Martinus Nijhoff. {{page|year=1990. |id=ISBN 978-0-7923-0798-3.|pages=160}} pp. 160</ref> Тринаест милиона совјетских грађана је било жртва репресивне политике Немачке и њених савезника на окупираној територији.<ref>Gerlach, C. «Kalkulierte Morde» Hamburger Edition, Hamburg, 1999</ref><ref>Россия и СССР в войнах ХХ века“, М. „Олма- Пресс“, 2001 год</ref> Специјални немачки Ајнсацкомандо, балтички и украјински колаборатори су учествовали у геноциду совјетских Јевреја. Румунске јединице су учествовале у геноциду над Јеврејима у области Одесе. За време опсаде, [[Санкт Петербург|Лењинград]] је изгубио 27% популације, а [[Псков]] и [[Велики Новгород|Новгород]] су изгубили петину становништва. Велики број руског становништва у Карелији је настрадао у финским концентрационим логорима. Окупиране територије су претрпеле велика пустошења од стране Немачке, депортовање у радне логоре, али су и Руси при повлачењу примењивали тактику пустошења.<ref>[http://www.dw-world.de/dw/article/0,2144,1757323,00.html Final Compensation Pending for Former Nazi Forced Laborers], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Као последица тога, милиони људи на окупираним територијама су умрли од глади и недостатка елементарне медицинске помоћи. Око 3,5 милиона совјетских ратних заробљеника (од 5,5 милиона) је умрло у немачким логорима.<ref>{{cite web|url=http://www.gendercide.org/case_soviet.html|title=Case Study: Soviet Prisoners-of-War (POWs), 1941-42|work=Gendercide Watch|accessdate = 22. 7. 2007.}}</ref><ref>"Soviet Casualties and Combat Losses in the Twentieth Century", Greenhill Books, London, 1997, G. F. Krivosheev</ref><ref>Christian Streit: Keine Kameraden: Die Wehrmacht und die Sowjetischen Kriegsgefangenen, 1941-1945, Bonn: Dietz (3. Aufl., 1. Aufl. 1978. ISBN 978-3-8012-5016-4.</ref>
 
=== Хладни рат ===
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Историја_Русије”