[[Датотека:The Thessalonians pursue the Bulgarian besiegers under Alusian, 1040.jpg|250px|мини|лево|Неуспешан Алусијанов [[Друга битка код Солуна (1040)|напад]] на Солун]]
Алусијан је био млађи син бугарског цара [[Јован Владислав|Јована Владислава]] и његове супруге [[Марија (жена Јована Владислава)|Марије]]<ref>Историја српског народа 1, pp. 183</ref>. [[Михаило Псел]], [[Јован Зонара]] и [[Јован Скилица]] пишу да је Алусијан био млађи син [[Арон Бугарски|Арона]] ([[Самуило (цар)|Самуиловог]] брата) што није тачно<ref name=аутоматски"automatski генерисано1generisano1">Византијски извори 3, pp. 153</ref>. Након очеве погибије у рату са византијским царем [[Василије II Бугароубица|Василијем]] (1018), Алусијан је једно време пружао отпор византијским снагама на планини Томор. Коначно се и он предао након чега је добио титулу патрикија и одведен је у Цариград. У Византији није напредовао у каријери јер га пред избијање устанка затичемо као стратега теме Теодосипољ у Јерменији са истом титулом патрикија<ref name=аутоматски"automatski генерисано1generisano1" />. Тамо се оженио богатом Јерменком чиме је повећао своје богатство. Избугио је наклоност цара [[Михаило IV Пафлагонац|Михаила IV Пафлагонца]] и његовог брата, [[Јован Орфанотроп|Јована Орфанотропа]]. Неправедно је отпужен од стране Орфанотропа и пре него што је извршена истрага о томе за шта је оптужен, затражено је да плати 50 литара злата, а поред тога му је отето и женино имање у Харсиану. Алусијан је молио цара за помоћ, али је није добио. Због тога је обукао јерменско одело и, као слуга војсковође [[Василије Теодорокан|Василија Теодорокана]], упутио се у Солун одакле је успео да умакне у Острово где се придружио [[Петар Дељан|Петру Дељану]]. Дељан га је усрдно примио плашећи се да га Бугари не претпоставе њему самоме јер је Алусијан имао царске крви. Овај опис Алусијановог бекства дао је Јован Скилица<ref name=аутоматски"automatski генерисано1generisano1" />.
