Роман — разлика између измена

Генеза романа као [[žanr|жанржанра]]а изузетно је комплексна и може се пратити чак до неких облика [[хеленска књижевност|античке књижевности]], али се ипак сматра да роман почиње да наликује свом модерном облику у [[ренесанса|ренесанси]], услед све веће доминације [[проза|прозе]] и развоја штампе.

У антици постоје историјски романи (роман о [[Троја|Троји]], о [[Александар Велики|Александру Великом]]), [[Утопија|утопистички]] романи (романи о [[Питагорејци|Питагорејцима]]ма) и авантуристички и љубавни романи који су највише утицали на даљи развој романа; [[Комедија|комично]]-[[Сатира|сатирични]] романи приказују стварност, критикују је и [[Пародија|пародирају]], као и постојећу књижевност (Петронијев „[[Сатирикон]]“ и [[Апулеј|Апулејев]]ев „Златни магарац“).

[[Витешки роман|Витешки романи]]и су се писали од [[12. век|12]]. до [[17. век|17. века]]а. „[[Дон Кихот]]“ пародира ту врсту романа у њиховом зрелом добу. [[Барокна књижевност|Барокни]] и херојски романи уводе већи број ликова и више линија радње, тако да поред оквирне љубавне приче има других заплета.

Госпођа Ла Фајет „Принцеза де Клев” ([[1678]]), прича о жени која живи за своју љубав и бори се за њу без обзира на цену, први је психолошки роман и један од првих модерних романа. Његов утицај се осећа у [[18. век]]у (Манон Леско, Опасне везе), а утицао је и на [[Русо|Русоа]]а, [[Стендал|Стендала]]а, [[Лав Н. Толстој|Толстоја]] („[[Ана Карењина]]”), [[Вирџинија Вулф|Вирџинију Вулф]], [[Фокнер|Фокнера]]а, [[Џејмс Џојс|Џојса]] и друге;

Роман у [[18. век]]у се усмерава на човека – појединца, велича обичан живота. Написан је као [[биографија]], [[аутобиографија]] или прича о нечијем животу. У другој половини 18. века, са [[Русо|Русоом]]ом, роман постаје доминантан жанр у виду исповести – испитивање себе, да би се свака индивидуа сусрела са собом.

[[Џонатан Свифт|Свифтова]] „[[Гуливерова путовања]]“ и [[Волтер|Волтеров]]ов „Кандид“ су романи у којима се спајају различити жанрови. Комбиновањем панорамског љубавног и психолошког, долази до појаве образованог романа чија је тема развој човекове личности. То је новина у 18. веку. Јунаци су индивидуализовани, условљени пореклом, средином, личношћу, као и временом и местом радње који су одређени.

Обично се сматра да су се прозне форме, налик ономе што се обично назива романом, развиле током [[16. век|шеснаестог]] и [[17. век|седамнаестог века]], да би до истинског ''успона романа'' дошло у [[18. век|осамнаестом веку]], почев од [[ава|опатопата]]а [[Антоан Франсоа Прево|Превоа]] у [[Француска|Француској]] и [[Данијел Дефо|Дефоа]] у [[Енглеска|Енглеској]], а затим у делима [[писац]]а као што су [[Хенри Филдинг|Филдинг]], Ричардсон, [[Лоренс Стерн|Стерн]], Мериво, [[Жан Жак Русо|Русо]] итд. У [[19. век|деветнаестом веку]] роман постаје несумњиво доминантна [[књижевност|књижевна]] форма.