Иранска револуција — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
м sablon
Ред 15:
* Екстраваганција, корупција и елитизам (делом стварни, делом привидни) шахове политике;{{sfn|Mackay|1998|pp=236, 260}}<ref name="Harney 1998">{{harvnb|Harney|1998|pp=37, 47, 67, 128, 155, 167}}</ref>
* Шахов неуспех да култивише поборнике у шиитском религијском вођству да се успротиве Хомеинијевој кампањи против њега;<ref>Taheri, ''The Spirit of Allah'' (1985). стр. 136.</ref><ref name = "Arjomand 1998 192">{{harvnb|Arjomand|1998|p=192}}</ref>
* Фокус владе на праћење и сузбијање [[Народни муџахедини Ирана|Народних муџахедина Ирана]], комунистичке [[Туедх партија Ирана|Тудех партије Ирана]], и других левичарских група, док је популарнија религиозна опозиција расла, организовала се, и постепено подривала ауторитет режима;{{sfn|Moin|2000|p=178}}<ref name = "Hoveyda 2003 22">Hoveyda ''Shah'' (2003). стр. 22.</ref><ref name = "Abrahamian 1982 533-4">Abrahamian, ''Iran'' (1982). стр. 533.–4533–4.</ref>
* Аутократске тенденције које су кршиле [[Устав Ирана из 1906.|Устав Ирана из 1906]],{{sfn|Mackay|1998|p=219}}<ref name = "Katouzian 1981">Katouzian (1981), [http://www.amazon.com/dp/0814745784 The Political Economy of Modern Iran]: Despotism and Pseudo-Modernism, 1926–1979.</ref> укључујући сузбијање разлика у мишљењу од стране безбедносних служби као што је [[САВАК]],<ref>Kapuscinski, ''Shah of Shahs'' (1985).</ref> и накнадним умиривањем које је одавало утисак слабости када је револуција добијала на снази;<ref name = "Taheri 1985 234-5">Taheri, ''The Spirit of Allah'' (1985). стр. 234.–5234–5.</ref><ref name = "Harney 1998 65">Harney, ''The Priest'' (1998). стр. 65.</ref>
* Неуспех да претерано амбициозни економски програм из 1974. оправда очекивања;
* Антагонизовање раније аполитичних Иранаца, посебно трговаца и продаваца, стварањем јединствене партије (''[[Растакиз]]'' партија) са обавезним чланством, и агресивним мешањем у политичка економска и религиозна питања у животима грађана;<ref>Abrahamian, ''Iran Between Two Revolutions'' (1982). стр. 442.–6442–6.</ref>
* Самоуверено занемаривање унутрашњих питања, и концентрисање на изигравање светског државника током ''нафтног бума'',<ref>Taheri, ''The Spirit of Allah'' (1985). стр. 205.</ref> праћено губитком самопоуздања и одлучности и<ref name = "Taheri 1985 234-5" /> and a слабљењем здравља од канцера{{sfn|Moin|2000|p=188}} кад је револуција добила на снази;
* Подцењивање снаге опозиције - посебно религиозне опозиције - и неспособност да се искористи било ''политика штапа'' било ''политика шаргарепе''. Напори да се задовољи опозиција су ''били премали, и дошли прекасно''{{sfn|Graham|1980|p=231}} али није спроведен ни концентрисан противудар против револуционара.<ref name = "Taheri 1985 234-5" />
* Неуспех да се припреме и обуче безбедносне снаге да се изборе са протестантима и руљом без претераног прибегавања насиљу{{sfn|Graham|1980|p=228}} (коришћена је бојева муниција уместо средстава за сузбијање демонстрација),<ref>Harney, ''The Priest'' (1998).</ref>;
* Персонализована природа шахове власти, где је спречавање сваког потенцијалног такмаца за престо онемогућавала ефикасну владу и довела до разлаза између круне и војске и политичке елите,<ref>Arjomand, ''Turban'' (1998). стр. 189.–90189–90.</ref> и коначно до недостатка подршке режиму од стране природних савезника када је та подршка била најпотребнија (хиљаде Иранаца из средње и више класе су са својим новцем напустили Иран кад је револуција почела).<ref>Taheri, ''The Spirit of Allah'' (1985). стр. 233.</ref>
 
=== Неуспеси и успеси других политичких снага ===
* Превелика самоувереност секуларистичких и модернистичких муслимана, либерала и левичара у своју снагу и способност да контролишу револуцију;<ref>Schirazi, ''The Constitution of Iran'' (1997). стр. 293.–4293–4.</ref>
* Препреденост ајатолаха Хомеинија у добијању подршке ових либерала и левичара када су му били потребни да збаци шаха, избегавајући питања (као што је владавина клерика) за која је знао да ће довести до раскола са секуларнијим и модернијим муслиманским савезницима;{{sfn|Moin|2000|p=200}}
* Мудрост и енергија Хомеинијевих организатора у Ирану, који су надмудрили шахове безбедносне службе и стекли велику подршку тако што су тактички паметно одиграли - између осталог, убедивши Иранце да су шахове безбедносне снаге бруталније него што су биле;
Ред 38:
Ако се остави по страни традиционално клерикално спокојство, остаје обиље различитих идеолошких интерпретација ислама унутар великог савеза који је довео до револуције 1979. Прве три исламске струје су биле Хомеинијева, [[Али Шаријати]]јева исламско-левичарска идеологија и [[Мехди Базарган]]ов либерално-демократски ислам. Четврту струју су представљале социјалистичке герилске групе у својим исламистичким и секуларним варијантама, а пету је представљао секуларни конституционализам у социјалистичком и националистичком облику.<ref>[http://web.mit.edu/ISG/iaqfall04mahdavi.htm Iran Analysis Quarterly Volume 1 No], Приступљено 31. 3. 2013.</ref>
 
Револуционари су се окупили против корупције, екстраваганције и аутократске природе Пахлавијеве владавине;.<ref>Abrahamian ''Iran'', (1982). стр. 478.–9478–9</ref> политике које су погодовале богатима а штетиле сиромашнима; економска и културна доминација над Ираном, и његова експлоатација од стране немуслимана - посебно Американаца.<ref>Graham, ''Iran'' (1980). стр. 233.–4233–4</ref> Демонстранти су узвикивали пароле као што је ''Независност, слобода и исламска република''<ref>[http://redalyc.uaemex.mx/redalyc/pdf/111/11101106.pdf Islamism and education in modern Iran, with special reference to gendered social interactions and relationships], H Godazgar:498.</ref>
 
[[Датотека:Shariati hospital tehran.jpg|мини|десно|Једна од главних болница у [[Техеран]]у је добила име по познатом иранском социологу, Али Шаријатију.]]
 
Идеологији је допринео и Џала Ал-е Ахмад, који је формулисао идеју ''Гарбзадеџи<!-- Gharbzadegi-->'' -- да западна култура мора бити одбачена и да се против ње мора борити као против куге или опијата који је отуђио муслимане од њихових корена и идентитета.<ref name="Mackay 1996 215,64-5">Mackay, ''Iranians'' (1996). стр. 215., 264–5.</ref> Али Шаријати је утицао на многе младе Иранце својом интерпретацијом ислама као правог начина за буђење потлачених и ослобођење [[трећи свет|трећег света]] од [[колонијализам|колонијализма]] и [[неоколонијализам|неоколонијализма]].<ref>Keddie, ''Modern Iran'', (2003). стр. 201.–7201–7</ref>
 
Међутим, аутор који је у највећој мери формулисао идеологију револуције је сам њен вођа - Ајатолах Хомеини. Он је проповедао да је устанак, а посебно мучеништво против неправде и тираније део шиитског ислама.<ref>[http://www.nytimes.com/books/first/w/wright-revolution.html?_r=1 The Last Great Revolution Turmoil and Transformation in Iran], by Robin WRIGHT.</ref>, да клерици треба да мобилишу и поведу своје вернике у акцију, а не да их само саветују. Увео је куранске изразе -- ''мустазафин'' ('слаб')<ref>from Q4:75</ref> и ''мустакбирин'' ('поносан и моћан')<ref>Q16:22-23</ref> -- уместо марксистичких израза ''потлачен'' и ''тлачитељ''<ref>Dabashi, ''Theology of Discontent'' (1993)</ref> Одбацио је утицај суперсила (Совјетског Савеза и Сједињених Држава) на Иран слоганом ''ни источњак, ни западњак - исламски републиканац'' ([[персијски језик|персијски]]: نہ شرقی نہ غربی جمہوری اسلامی)
Ред 53:
 
Ова револуционарна визија теократске владавине је била у оштрој супротности са тихим шиитизмом који је позивао на повлачење из политичког живота, или барем власти, до повратка [[Махди]]ја. Није потребно ни истаћи да је оваква визија била у супротности и са плановима и надањима иранских демократских секулариста и левичара. У исто време, Хомеини је знао да је широка револуционарна база неопходна и охрабривао је ове снаге да се уједине са његовим присталицама како би збацили шаха.<ref>Abrahamian, ''Iran'', (1983). стр. 478.,479, 524</ref>
Због тога је идеологија револуције била позната по својој ''непрецизности''<ref>Abrahamian ''Iran'' (1982). стр. 478.–9478–9</ref> или ''нејасном карактеру''<ref>Amuzegar, ''Dynamics of the Iranian Revolution'' (1991). стр. 10.</ref> пре своје победе, са посебним нагласком на чекање са објављивањем политике велајат-е факих/теократије док не дође право време за то.<ref>Schirazi, ''Constitution of Iran'' (1997). стр. 29.–3229–32</ref> Хомеини је веровао да је супротстављање велајат-е факих/теократској владавини од стране других револуционара било узроковано пропагандном кампањом страних империјалиста, жељних да спрече намеру ислама да оконча њихову пљачку. Ова пропаганда је била толико тајновита да је продрла чак у исламске семинаре, и захтевала да се ''уоче принципи [[кетман|текије]]'' (то јест прикривања или извртања истине зарад одбране ислама), када се говори (или не говори) о исламској влади.<ref>Khomeini & Algar, ''Islam and Revolution'' (1981). стр. 34.</ref>
 
Ова разлика између општих и специфичних елемената идеологије револуције је неизбежно довела до сламања јединства револуције када је Хомеини напустио [[кетман|текију]]<ref>Taheri, ''The Spirit of Allah''. стр. 229–230</ref><ref>Schirazi, ''Constitution of Iran,'' (1997). стр. 19.–3219–32</ref> и одлучно почео да ради на успостављању владе предвођене исламским клерицима, чему су се противници теократије супротстављали. На крају, овај губитак јединства није био кобан за револуцију. Опозиција је поражена а револуционарна идеологија је победила.
 
== Позадина револуције ==
Ред 91:
[[1977]]. је инаугурисан нови амерички председник, [[Џими Картер]]. Он је основао специјалну Канцеларију за људска права, која је Шаху послала ''љубазни подсетник'' важности политичких права и слобода. Шах је на ово реаговао амнестијом 357 политичких затвореника у фебруару, дозвољавањем Црвеном крсту да посећује затворе, и отпочињањем 'Шаховог тренда либерализације'. Токоом касног пролећа, лета и јесени, либерална опозиција је формирала организације и издавала отворена писма против режима{{sfn|Abrahamian|1982|pp=501–3}}. Касније те године, незадовољна група (Савез писаца) се окупила без уобичајеног полицијског разбијања и хапшења, што је отпочело нову еру политичке активности Шахових противника{{sfn|Moin|2000|pp=183–4}}.
 
Ово је такође година када је умро веома популарни и утицајни модернистички исламистички вођа, Али Шаријати, наводно убијен од стране САВАК-а. Тиме је нестао потенцијални револуционарни ривал Хомеинија. У октобру је умро Хомеинијев син, Мостафа. Мада је изгледало да је узрок смрти срчани удар, групе које су се бориле против Шаха су окривиле САВАК за тровање, а Хомеинијевог сина прогласиле за ''мученика''. Меморијална служба Мостафи, која је организована у Техерану је вратила Хомеинија на позорницу и отпочела процес у коме је он постао водећи противник Шаха{{sfn|Moin|2000|pp=184–5}}<ref name = "Taheri 1985 182-3">Taheri, ''Spirit'' (1985). стр. 182.–3182–3.</ref>.
 
=== Опозиционе групе и организације ===