Псковско-печерски манастир — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Разне исправке)
м (Разне исправке)
== Историја ==
=== Оснивање манастира ===
Савремени манастирски комплекс налази се на крајњем западу [[псковска област|Псковске области]] Русије, недалеко од границе са [[естонија|Естонијом]], на неких 340 километара југозападно од [[Санкт Петербург]]а, и на око 50 километара западно од града [[Псков]]а, односно на југоисточној периферији древног града [[Печори]]ја. Манастир је основан на маленом [[пешчар]]ском узвишењу препуном бројних мањих пећина [[ерозија|ерозивно]]-[[суфозија|суфозионог]] порекла. Некада је на том подручју протицао поток Каменец.<ref name="Агапов">-{Агапов И. А. О возможном происхождении пещер Псково-Печерского монастыря. В сборнике научных трудов "Христианство в регионах мира (Христианская архаика), отв. ред. М. Ф. Альбедиль, Ю. Ю. Шевченко, « СПб., Петербургское Востоковедение, 2011.}-</ref><ref>-{«Псково-Печерский монастырь» (СПб., типография Эдуарда Веймара, 1860)}-) 1860</ref>
 
Иако је званичан датум оснивања манастира година [[1473]], извесно је да је монашки живот у пећинама на том подручју започео знатно раније, а постоје подаци да је локално становништво знало за постојање пећина још [[1392]]. године.<ref>-{А. Б. Постников Судьба старых библиотек псковских церквей и монастырей Псков. Научно-практический, историко-краеведческий журнал № 31, 2009}- 2009</ref> Према једној од легенди из манастирских летописа, крајем [[XIV век]]а су два [[изборск]]а ловца, отац и син Селиш, у дубокој шуми у близини потока Каменца чули гласове „који су певали тако богоугодно и савршено, док се мирис тамјана ширио околном шумом”.<ref name="Оснивање манастира">{{cite web|title=Основание обители|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/5-osnovanie-obiteli|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref> Недуго после тог догађаја, када је локални сељак Иван Дементијев секао дрвеће на месту данашњих пећина, „изненада се међу корењем дрвећа указао улаз у пећину, а над самим улазом је стајало написано ''Богомстворене пећине'' ({{јез-рус|Богом зданныя пещеры}})”.<ref name="Оснивање манастира" /> Дементијев је касније тај део земље око пећина поклонио манастирском братству.
 
На основу старих предања и летописа извесно је да су у пећинама на подручју данашњег манастира своје уточиште пронашли монаси из [[Кијевско-печерска лавра|Кијевско-печерске лавре]] који су се ту склонили од учесталих прогона [[Кримски Татари|кримских Татара]]. Међу тим првобитним монасима летописи помињу само преподобног Марка, који се на тај начин сматра и праоцем манастирског братства.<ref name="Оснивање манастира" /> Као званичан датум оснивања Псковско-печерског манастира узима се [[1473]], година када је преподобни [[Јона Псковско-печерски|Јона]] освештао малену пећинску цркву посвећену [[Велика Госпојина|Успењу Пресвете Богородице]]. У многим летописима, укључујући и манастирске, преподобни Јона се сматра оснивачем самог манастира. Пре него се замонашио, преподобни Јона је служио као свештеник (световног имена Јован) у цркви [[Свети Ђорђе|Светог Ђорђа]] у граду Јурјеву Ливонском (данас естонски [[Тарту]]), а у [[ливонија|Ливонију]] је дошао као православни мисионар. Како је у време његовог службовања у Ливонији долазило до честих прогона православног словенског становништва од стране Ливонаца и Немаца, Јован је страхујући за живот своје породице напустио Тарту и упутио се у правцу [[Псков]]а. У Пскову је први пут чуо за постојање ''Богомстворених пећина'' и одлучио је да се настани у близини тог светог места. Јован је уз помоћ супруге Марије у маленој пећини саградио цркву посвећену Великој Госпојини. Пре него је градња цркве завршена, његова жена Марија се тешко разболела и непосредно пре смрти она се замонашила и узела монашко име Васса. На тај начин је монахиња Васса постала првом [[постриг|пострижницом]] Успењског манастира. Након смрти супруге, и сам Јован је примио монашки чин, узевши монашко име Јона. Руска православна црква слави преподобног Јону заједно са преподобним Марком 29. марта/11. априла, а преподобну Вассу 19. марта/1. априла. Наследних преподобног Јоне јеромонах Мисаил саградио је на брду изнад пећина дрвену цркву и монашку келијицу, али су обе грађевине убрзо уништене у нападу [[ливонски ред|ливонских војски]] на манастир, док је сва манастирска имовина опљачкана. Иако се у наредним годинама манастирско братство јако смањило, а манастир је живео у великом сиромаштву, монашка заједница је ипак успела да се очува.<ref name="Оснивање манастира" />
Године [[1521]]. манастир је дошао у посед чудотворне иконе Успења Мајке Божије са житијем, коју је насликао иконописац Алексеј Мали по наруџби извесних трговаца Василија и Теодора (Теодор се касније замонашио и постао монах Теофил, сахрањен је у овом манастиру).<ref name="Процват">{{cite web|title=Расцвет обители в ХVI веке|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/6-rastsvet-obiteli-v-xvi-veke|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref> У том периоду манастир се спустио ка долини Каменца, а монашке келије саграђене су насупрот Успењске цркве. У време игумана Герасима донесена су правила манастирског живота којих се у неизмењеном облику монаси придржавају и данас.
Највећи успон манастир је доживео за столовања игумана [[Корнилије Псковско-Печерски|Корнилија]] у чије време је саграђен манастирски конак ([[1541]]), проширена Успењска црква и ископане нове пећине. Око манастира је саграђен утврђени камени зид ([[1558]]—[[1565]]1558—1565) који је штитио манастир од упада са стране. Подигнута је и надвратна црква посвећена [[Свети Никола|Светом Николи]] ([[1564]]. или 1565). Игумана Корнилија убио је [[1570]]. лично цар [[Иван Грозни]] на капији манастира, након што је игуман одбио царев захтев да га рукоположи у чин монаха. Према предању цар се након тог чина покајао и сам је унео тело преподобног Корнилија у порту Успењског храма. Од тога дана тај пут од Никољских врата до Успењске цркве назива се ''Крвавим путем''.
 
Након градње заштитнх зидина, Успењски манастир је постао и стратешки важно утврђење и важна утврда на крајњем западу руске државе. Крајем октобра [[1581]]. војска пољског краља [[Стефан Батори|Стефана Баторија]] напала је манастир, и након вишедневне опсаде успела да пробије одбрамбене зидине код Благовештењског храма (5. новембра). Међутим, иако су успели да пробију заштитне зидине, захваљујући храбром отпору монаха и малобројних војника Пољаци нису успели да уђу у манастир.<ref name="Опсаде">{{cite web|title=Противостояние польско-литовскому войску|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/7-protivostoyanie-polsko-litovskomu-vojsku|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref>
Почетком [[XVII век]]а манастир се налазио на мети честих напада пољских, шведских и литванских освајача који су користећи унутрашње политичке слабости у Русији у том периоду упадали у западне делове земље.<ref>{{cite journal|first=Я. Н.|last=Рабинович|title=Неизвестные страницы истории Псково-Печерского монастыря и Изборска в Смутное время.|series=Серия Социально-гуманитарные и психолого-педагогические науки — 2013. — № 2.|issue=Вестник Псковского государственного университета.|url=http://pskgu.ru/projects/pgu/storage/wg6110/wgpgu02/wgpgu02_07.pdf|accessdate=23. 3. 2016}}</ref> По налогу императора [[Петар Велики|Петра Великог]] [[1701]]. године манастир је додатно утврђен високим земљаним бедемом и дубоким ровом који је испуњен водом (остаци земљаног утврђења сачувани су до данашњих дана). Подигнуто је 5 нових стражарских кула, а колики је значај манастир имао у националним оквирима најбоље сведочи податак да је изнад Никољских врата постављен државни грб.<ref name="Опсаде" /> Већ две године касније, [[1703]]. године, малени војни одред под командом војводе Ивана Назимова успешно је одбранио манастир од напада знатно бројније шведске војске. Била је то уједно и последња битка под манастирским зидинама, пошто је [[Мир у Ништаду|Ништадским миром]] из [[1721]]. године граница руске државе померена ка западу и удаљила се од манастира. На тај начин Псковско-печерски манастир губи свој одбрамбени значај и поново постаје искључиво сакрални објекат.
У поратним годинама манастир је додатно проширен. Прво је саграђена Покровска црква ([[1758]]—[[1759]]1758—1759), а потом и црква посвећена [[Четвородневни Лазар|Светом Лазару]] ([[1792]]—[[1800]]1792—1800). У знак сећања на одбрану [[Псков]]а од [[наполеонова инвазија на Русију|француских напада 1812.]] у склопу манастира подигнут је храм посвећен [[Архангел Михаил|Архангелу Михаилу]] (црква је грађена од [[1815]]. до [[1827]]. године).<ref name="Опсаде" />
 
Мировним уговором из Тартуа од [[2. фебруар]]а [[1920]]. године одређена је граница између тадашње [[Руска СФСР|Руске СФСР]] и [[естонија|Естоније]], а сходно одредбама уговора Печорски манастир се тако нашао у границама естонске државе. У границама Естоније манастир се налазио све до [[1940]]. године када је Естонија инкорпорирана у састав [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетског Савеза]]. Како је у почетним годинама постојања Совјетског Савеза вршено масовно затварење верских објеката и национализација њихове имовине, чињеница да се Печорски манастир у том периоду налазио ван граница Совјетске државе сачувала је манастирско братство од скрнављења и национализације.
У Успењској цркви се чува чудотворна икона Успенија Мајке Божије са житијем, рад псковског иконописца Алексеја Малог из [[1521]]. године, те икона Светог Николе са житијем, такође из [[XVI век]]а. У јужној стени храма се налази и гробница преподобномученика Корнилија.<ref>{{cite web|title=Успенский пещерный храм|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/index.php/putevoditel/10-uspenskij-peshchernyj-khram|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=23. 3. 2016}}</ref>
 
У време столовања игумана Јосифа ([[1753]]—[[1785]]1753—1785) изнад Успењске цркве подигнута је црква посвећена [[Покров Пресвете Богородице|Покрову Пресвете Богородице]] (грађена током [[1758]]. и [[1759]]). На тај начин су Покровска и Успењска црква добиле заједничку предњу фасаду. Током [[XIX век]]а дозидано је пет богато украшених купола у стилу украјинског барока, по форми идентичних куполама Успењског сабора [[Кијевско-Печерска лавра|Кијевско-Печерске лавре]]. Последња комплетна рестаурација унутрашњости храма обављена је 1987. године у време столовања архимандрита Гаврила.<ref>{{cite web|title=Покровский храм|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/index.php/putevoditel/14-pokrovskij-khram|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=23. 3. 2016}}</ref>
 
=== Никољска надвратна црква ===
* -{Рабинович Г. Архитектурный ансамбль Псково-Печерского монастыря.\\Архитектурное наследство. Вып.6. М., 1956.}-
* -{Ямщиков С. Архимандрит Алипий. Человек. Художник. Воин. Игумен. М.: Москва, 2004. — 488 c. ISBN 5-98637-004-X }-
* -{Сойкин П. П. [https://ru.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D1%8B%D0%B5_%D0%A0%D1%83%D1%81%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B5_%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B8/%D0%9F%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%9F%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9_%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D1%8B%D1%80%D1%8C_%D0%B2_%D0%9F%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC_%D1%83%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B5/%D0%94%D0%9E Псково-Печерский монастырь в Псковском уезде] // [https://ru.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D1%8B%D0%B5_%D0%A0%D1%83%D1%81%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B5_%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B8/%D0%94%D0%9E Православные русские обители]: Полное иллюстрированное описание православных русских монастырей в Российской Империи и на Афоне. — СПб.: Воскресение, 1994. — С. 172-174. — 712 с. — 20 000 экз. —}-. {{page|year=|id=ISBN 5-88335-001-1.|pages=}}-
 
== Спољашње везе ==
1.572.075

измена