Хрватски језик — разлика између измена

 

Неки истичу да су то и суштинске карактеристике које одвајају хрватски од остала два језика такође основана на новоштокавштини, [[српски језик|српског]] и [[бошњачки језик|бошњачког]]- више него попис разлика на свим пољима, од [[фонетика|фонетике]] до [[речник]]а.

Што се тиче постанка стандарднога језика, доминирају три става:

* по једном класичном ставу, који је досад најраширенији, хрватски стандардни језик почиње око [[1750]], снажним процесом друштвено-језичке унификације првенствено преко општенационалних «бестселера», Качић Миошићевог «Разговора угодног народа словинскога» и «Сатира» [[Матија Антун Релковић|Матије Антуна Релковића]]. По томе мишљењу, тада се одвијала двосмерна стандардизација, кајкавска на хрватском северозападу и новоштокавска у другим деловима, а Хрватски народни препород је значио напуштање мањинске кајкавске и прихватање већинске новоштокавске, уз коначну стабилизацију хрватске латиничке графије.

 

Тројица хрватских лингвиста ([[Стјепан Бабић]], [[Божидар Финка]] и [[Милан Могуш]]) су 1971. објавили правописни приручник „Хрватски правопис“, који је убрзо од стране власти забрањен и све копије су уништене. Међутим, једна копија је преживела, и објављена је у Лондону. Отуда томе [[Правопис]]у популарни назив ''Лондонац''.

Партијске чистке у Хрватској [[1971]]. и [[1972]]. године само доводе до притајења целог покрета, а самим тиме и у језичким питањима.