Грљан — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 17:
'''Грљан''' је градско насеље у [[град Зајечар|граду Зајечару]] у [[Зајечарски управни округ|Зајечарском округу]]. Према попису из [[Попис становништва 2002. у Србији|2002.]] било је 2839 становника (према попису из [[Попис становништва 1991. у СФРЈ|1991.]] било је 3412 становника).
Грљан се први пут помиње у турском тефтеру из 1560. године. Највеће је село у зајечарској општини. Насеље има цркву посвећену св. Тројици, која је подигнута [[1899]]. године. Такође, у Грљану основна школа постоји од 1842. године и једна је од најстаријих у општини Зајечар. Грљан је био седиште некадашњих предузећа ТИМБАС и Инвестградња, а велики утицај на развој овог места имали су рудници угља у рејону Вршке чуке.<ref>Историјски архив Зајечар, Рудник угља „Вршка чука“, Аврамица, 1947.</ref> Становници овог места надалеко су били познати кириџије, превозници на воловским запрегама. Знаменити људи који потичу из овог места јесу Тодор Костадинов, хајдучки харамбаша и борац у Првом српском устанку и Радул Глигоријевић,земљопоседник и градитељ Радул-беговог конака,који се налази у Зајечару. Сваке године у насељу се одржава традиционална културна манифестација „Сабор традиционалне уметности Балкана“ републичког карактера и једна је од најстаријих те врсте у Србији.
== Природне одлике ==
Село Грљан налази се у источном делу Србије, у области средњег Тимока. Административно припада општини Зајечар, а смештено је на пет километара јужно од Града Зајечара – седишта општине. Насеље се простире на узвишеној левој обали Белог Тимока, покрај старог друма Зајечар-Ниш. Атар села заузима простор на обема странама Белог Тимока, у пространој долини коју је та река својом ерозијом стварала хиљадама годинама. Ова сразмерно велика речна долина је, у ствари, крајњи јужни део Зајечарске котлине, која је овде омеђена границама Старе планине – Вршком чуком и Малом чуком на истоку, односно Краварником, Грљанским венцем и Јоновим чукаром на југу. На јужној страни атар села допире до надомак Вратарничке клисуре, где се речна долина сасвим сужава. На западу је омеђена косама Воденичарског (двеста осамдесет осам метара) и Трешњевог брда (триста један метар), Куковог врха (двеста један метар) и заврша Парајанкулом (двеста тридесет осам метара). На северу је тимочка раван отворена према атарима Зајечара и Великог Извора. Већи део атара је у равници, док су ободне стране релативно благе и погодне за обрађивање.
Атар Грљана простире се на површини од три хиљаде петсто тридесет седам хектара, а граничи се атарима катастарске општине Зајечар и села Велики Извор – северно, затим атаром села Прлите – источно, јужно атарима Вратарнице и Грлишта, а на западу атаром села Шљивара. Узаним земљишним појасом атар Грљана додирује границу са Републиком Бугарском. Некада је сеоски атар био нешто шири, али су неке потесе на југу (Колесар и део Орешака) преузели Вратарчани, док су други делови уступљени мештанима села Грлишта (Карапанчево). Поприличан део земљишта уз гранични појас, пак, је још кнез Милош Обреновић доделио Великоизворцима као накнаду за њихово земљиште које је при разграничењу са ондашњом Турском остало преко границе у Бугарској.
Географски положај Грљана врло је повољан јер се налази покрај важних и прометних саобраћајница – магистралног пута Кладово-Ниш и железничке пруге Прахово Пристаниште-Ниш. Сем тога, непосредна близина Зајечара, као значајног тржног центра општине и целе Тимочке Крајине, од великог је значаја за привреду Грљана. Грљан је добро повезан са свим околним селима, као и са оближњим рудником угља у рејону Вршке Чуке, који је од отварања такође имао важну улогу у привреди и развоју овог села.
Разноврсност рељефа и састав земљишта у овом делу тимочке долине резултат су врло сложене генезе и геолошке еволуције. На њихово формирање утицали су тектонски процеси, а и вулканске појаве, седиментација и ерозија прастарих мора и језера, као и деловање речних токова, који су после њих настали. Отуд овде сусрећемо појаву фосилних угљева – антрацита, масовних кречњака и доломита, конгломерата и пешчара, у висинским деловима, а у нижим слојеве језерских седимената и речних наноса променљивог састава: шљунак, песак и муљ.
Најплоднији део је равница између десне обале Белог Тимока и побрђа у рејону Прлите, Аврамице и Краварника на истоку. То је заправо доста пространа алувијална раван различитог механичког састава, са плодним површинским слојем наслага муљевитог наноса, настао честим плавинама Тимока. Већи потеси у том рејону су: део Орешака, Лунка, Аврамица и Аврамички поток, Острво, Тимочко поље, Прлитско блато. На левој обали такав потес је Кривуљ. Брдске стране повише ове равни, даље на истоку, покривају смеђа и смеђа кисела земљишта настала распадањем еруптивних и метаморфних стена, док на Краварнику преовлађују јурски пешчари и конгломерати.<ref>Земљиште басена Тимока (Група аутора), Београд 1974, Геолошка и педолошка карта</ref> Због тога су у овом делу упрошлости углавном преовлађивале површине под оскудним пашњацима и проређеним шумама.
На левој страни алувијалне равни, где река никад не плави, пошто је десетак метара виша од десне, састав земљишта је другачији. Преовлађује смоница и тзв. смоница еродирана, док на косама у брдским висовима има нешто гајњаче, а у северном делу брдског венца су смеђа и кисела земљишта мање плодности. У јужном, плодније делу, потеси су: Горњи Виногради, Чиришак, Бачиште, Новине (или Принове) и Ђула. Северни део овог побрђа чине Куков Врх и Парајанкул. Куков Врх је некад био потпуно го и бескористан, због чега је после завршетка Другог светског рата добровољним радом мештана засађен багремом. Део подножја Парајанкула „Доњи виногради“ нешто је плоднији, па је у новије време у већем делу подигнут плантажни воћњак Воћно-лозног расадника „Грљан“ у Грљану, а има и нешто и приватних винограда и воћњака. Виши делови овог брда су под утринама и багремарима.
У крајње северном делу некада је била веома пространа сеоска утрина. Сада је то имање у поседу Воћно-лозног расадника, који на њему гаји воћне саднице, док мањи део заузима некада производни погон грађевинског предузећа „Тимоградња“ из Зајечара, за производњу бетонских елемената и сепарацију песка, данас у власништву Акционарског друштва Пут из Зајечара.
Више од половине атара села је под ораницама, воћњацима и виноградима, петнаест процената отпада на ливаде и пашњаке, а једна четвртина на шумско земљиште. Само је око двеста хектара неплодно и за културе неподесно тле, од којег се део односи на рударске ревире и друге објекте који служе руднику или су под јаловином
Климатске карактеристике подручја Грљана подударају се са оним које владају у целој Зајечарској котлини. Због велике удаљености мора и отворености према Влашкој низији долином Тимока, којом континенталне ваздушне масе из источне и северне Европе продиру до Вратарничке клисуре, овде влада изразито континентална клима. За разлику од планинског дела Тимочког басена, у којем владају дуге и оштре зиме, а релативно краћа и свежа лета, у долинском рејону попут Зајечарске котлине лета су дуга, веома топла, док су зиме краће, али прилично оштре и са честим ветровима. Посебна климатска карактеристика, са негативним последицама, јесте оскудица у падавинама. Годишња висина падавина износи око шестсто двадесет пет милиметара. Највише падавина има у зимским месецима, али је њихов максимум у мају, а минимум у марту.<ref>Т. Ракићевић, Климатске карактеристике источне Србије, Зборник радова Географског института „Јован Цвијић“, књ.28, Београд, 1976.</ref> Прве више температуре јављају се већ у марту и трају до новембра, што омогућује прилично дуг вегетациони период од око осам месеци. Околни висови знатно заштићују подручје Грљана од јачих ветрова. Најчешћи су кошавски ветрови, који долином Тимока долазе са североистока.
Због оскудице у падавинама, подручје Грљана не обилује знатнијим речним токовима. Мада средином атара протиче Бели Тимок, у дужини од око седам километара, његове воде се мало користе због доста спуштеног речног корита и најчешће малог водостаја. У прошлости је било више саграђених брана, са којих се вода јаругама спроводила до речних воденица. Његове притоке су углавном сиромашне водом. Изузетак је Аврамички поток, десна притока Белог Тимока. Остали водотоци су углавном међама атара суседних села, као што су Грлишка река на југу, Лубничка река на северу. Слично је и са десним притокама: поток Орешак према атару Вратарнице, односно поток Барбарош, на североистоку.
Некада су кроз само село протицала два потока, Рашов До и Куков врх. Оба теку са западних коса, из потеса по којима су добили своје називе. Због слабог прилива воде одувек су били слаби водотоци и са све сушнијим периодима готово су сасвим пресахли.
Оскудица у површинским водама одразила се и на сиромаштво у изворима пијаће воде. До Другог светског рата село служило водом са педесетак бунара и три изворске чесме. Од чесама је најпознатија Влашка чесма, у преко поточком крају, док је нешто слабија у дубодолини потока Куков Врх, у јужном делу села. Нешто више кладенаца има у подножју околних брда: Бачевски кладенац и Чоков кладенац.
Поред земље и вода, некада су највећа богатства села представљале простране шуме. Највише их је било у потесима: „Парајанкул – западно, Стаменова падина – јужно и Рудина – источно од села“.<ref>Црна Река, Антропографска грађа из заоставштине Маринка Станојевића, приредио Љубиша Рајковић Кожељац, Зајечар, 1975, стр. 64-65</ref> Нешто мањег пространства биле су још у потесима Бачиште, Новине, Краварник, Средок, Лозиште, Бађев поток, Чиришак, Јонов чукар, Ђелов врх, Пештара, Аврамица, Орешак, Чучове појате, Ђула, Фунија, Кривуљ и Трњак. Данас их је знатно мање, јер је већи део шума искрчен у току деветнаестог века ради проширивања земљишта, а у новије време непланском и неконтролисаном сечом површина под шумом још више су смањене. Некада је највише било храста лужњака, граба и јавора, затим цера, сладуна, јасена, тополе и врбе.
На источним ободима долине Тимока, у подножју Вршке Чуке, налазе се лежишта фосилног угља – антрацита. Изданци каменог угља у атару села Прлите почели су да се користе осамдесетих година деветнаестог века, а лежишта у Аврамичком потоку, у атару Грљана, откривена су у првој деценији двадесетог века. До Другог светског рата започета је експлоатација угља на новим ревирима у Бурдељу и Краварнику. Запошљавањем на овим рудницима и постројењима за брикетирање и транспорт угља, као и одржавању и изради опреме, многи мештана Грљана нашли су упослење и допунску зараду уз пољопривреду.
У приобалном рејону Белог Тимока развијена је и експлоатација песка и шљунка. Користе се давнашњи наноси узводно и низводно од Грљана. У северном делу атара, крај Лубничке реке, подигнута је и сепарација за пречишћавање и гранулирање овог важног грађевинског материјала, као и израда елемената од бетона.
== Демографија ==
| |||