Симо Матавуљ — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 1:
{{Књижевник
| име = Симо Матавуљ
Линија 19 ⟶ 18:
== Биографија ==
Симо Матавуљ је рођен у [[Шибеник]]у [[12. септембар|12. септембра]] (31. августа по јулијанском календару) [[1852]]. Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана [[Матавуљ]]а и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у [[манастир Крупа|манастир Крупу]] код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године.<ref>[http://www.rastko.org.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/smatavulj-pripovetke/index_c.html Симо Матавуљ (1852-1908) Приповетке], [[Пројекат Растко]], Приступљено 20. 4. 2016.</ref>
До прелаза у [[Црна Гора|Црну Гору]], 1881., он је учитељ у разним [[Далмација|далматинским]] селима и наставник поморске школе у [[Херцег Нови|Херцег Новом]]. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Путовао је у [[Милано]] и [[Париз]] као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико месеци. У Србију прелази 1887. године (најпре у Зајечар, а потом у Београд), где ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. У Црну Гору одлази још један пут да би био учитељ кнежевима [[Данило Петровић (принц)|Данилу]] и [[Мирко Петровић (принц)|Мирку]], али се убрзо враћа у Србију. Умро је у Београду [[20. фебруар]]а (8. фебруара по јулијанском календару) [[1908]]. Био је редовни члан [[Српска академија наука и уметности|Српске краљевске академије]] од 30. јануара 1904.
Линија 32 ⟶ 31:
Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, да то каже занимљиво, неусиљено и једноставно. Он не измишља ни фабулу ни епизоде, нити их развија према сопственим афектима и расположењима. Лица и догађаје тражи у животу, управо у спољном животу, у ономе што је доступно чулним опажањима, и догађаје развија у границама животних могућности. Он је од француских натуралиста примио оно што се могло технички савладати и примити разумом, али код њега нема ни Золине трагике ни Мопасанова артизма. Због тога у његовим новелама нема поезије и дубљег и сложенијег унутрашњег живота, нема правог уметничког склада у целинама. Његовим делима оскудева машта и лиризам. Те своје недостатке, који су му сметали да постане писац шире публике, надокнадио је својим великим књижевним образовањем, које га је учинило популарним код књижевно образоване публике.
== Референце ==
{{reflist}}
== Спољашње везе ==
| |||